Идеја ратника са моралним интегритетом настала је у Византији, и проистиче од светих ратника. То је нешто што ми у Србији добро познајемо, јер у свакој нашој цркви постоје фреске са мотивима светитеља који су ратници, али имају пре свега духовна обележја.
Непобедиви због своје праведности: Српска витешка војска била је величанствена и непобедива због идеала племенитости, части и храбрости којима се руководила
Средњовековни витез је био делија. На себи носи верижну кошуљу плетену од метала, преко ње метални грудни оклоп пршњак (корача). На ногама су му метални штитници за потколенице и натколенице, на рукама – заштитне рукавице. На глави му је шлем са челенкама. У руци држи дугачки, тешки мач.
Сигурно све то не носи мали, кржљави војник. Мора бити стварно снажан да понесе толико гвожђа и да притом може да замахне мачем. А његов коњ, окићен и моћан, мора бити стварно јак да издржи јуриш и врати и себе и витеза на сигурно.
Српска средњовековна витешка војска била је величанствена – каже у разговору за Балкан Сити Магазин Марко Алексић, један од ауторитета за средњовековно витешко оружје, археолог и историчар. – Била је озбиљна и организована. То је војска коју је плаћао владар и морала је бити на висини задатка јер је представљала снагу владара и државе.
Да ли је српска витешка војска била заиста застрашујућа, како је неки извори описују?
Замислите испред себе те моћне коњанике који крећу у јуриш на бојном пољу. Замислите како се према противничкој страни у галопу сурвава маса љутих оклопника и бесних коња која се више не може зауставити, то су тоне и тоне челика у лету. Пред таквим челичним одредом могли сте само да бежите или да пустите да вас сравни са земљом. Турци су овакве одреде српских витезова називали „железни брег“ и сматрало се да њихов јуриш ниједна жива сила није могла да издржи. Једини начин да се супроставе српским јуришницима било је копање јаркова и подизање дрвених палисада иза којих су их, затим, гађали стрелама. Али Срби су имали оклопе и штитнике на леђима и стреле им нису могле ништа.
Да ли су српски витезови сами куповали опрему и коње?
Витезови су носили скупу опрему коју је финасирао владар. На основу једног пописа дубровачког трговца код кога је један витез заложио опрему (после је дошао витез Палман и све откупио) знамо тачно од чега се састојала витешка опрема. Српски витез је имао грудни оклоп (корача) најмодернији пршњак, испод кога је носио верижну кошуљу или народски брњу, имао је онда металне штитинике за потколенице и натколенице, рукавице, 6 шлемова од чега 3 огромна, витешка са челенкама или цимерима на немачком. Па онда, коњ, седло, прекривач и тунике. Њихови коњи нису обични брдски коњи него велики, моћни коњи који делују застрашујуће. Ти коњи су били увежбани да у боју буду прави борци који неће устукнути ни пред чим.
Нама је данас тешко да разумемо у којој мери су српски средњовековни ратници били заиста прави витезови са свим особинама и обележјима тог звања које је у времену у коме су живели било врхунско или елитно. Били су, једном речју, силни.
Попут Краљевића Марка, о коме сте написали књигу…
Марко Краљевић је моја омиљена личност и надам се да сам кроз књигу успео да осветлим тај славни епски лик са историјске стране. Краљевић Марко је величанствен лик који је одрастао у време када је на српском трону био краљ, а затим и цар Душан. У средини у којој су се вредновале ратничке вештине и витешке врлине. То је време у коме су владале дубоке моралне норме и Марко је имао и шта да научи и на кога да се угледа. Цар Душан је био сјајан ратник, који је ширио границе своје државе и трудио се да за државу и народ учини оно што је најбоље. Али цар Душан није само ратовао. Предузео је и реформу државне администрације и сачинио 1349. године познати Душанов законик које се сматра једним од најважнијих средњовековних списа словенских народа.
Да ли је било престижно бити витез у средњовековној Србији?
Без сумње. Србија је тада била уређено друштво и вредновале су се праве вредности као храброст, јунаштво, част. Дубровачки ренесансни писци наводе Милоша Обилића као највећег симбола витештва и јунаштва, на пример, по чему се види колико су те особине биле узор.
Ко је могао да постане витез код нас: само властела или и обичан народ?
Ми смо попуњавали те јединице из обичних редова. Нисте морали бити обавезно племић. Јер је владар набављао опрему…
Европа се дичи витештвом а неки аутори, међу којима и ви, сматрају да је оно настало на истоку?
Идеја ратника са моралним интегритетом настала је у Византији, и проистиче од светих ратника. То је нешто што ми у Србији добро познајемо, јер у свакој нашој цркви постоје фреске са мотивима светитеља који су ратници, али имају пре свега духовна обележја. Чак су и жене могле бити део витешке приче у Србији. Душанов законик у чл. 48. каже да жена може поседовати делове витешке опреме и с њом може располагати по својој вољи. Јелена Лазаревић ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена сестра деспота Стефана Лазаревића, у свом тестаменту из 1403. године оставља своје хаљине и предмете сестри Оливери, а највреднији предмет је свита, део витешке опреме и за њу вам треба право да је оденете, како каже Законик. Имала је и прстен са змајевим окцем. А Стефан Лазаревић толико је славан у витештву по Европи да му је мађарски краљ Жигмунд доделио почасно место у Витешком реду Змаја.
Србија ипак ту своју традицију почиње да валоризује, организујући витешке турнире на српским средњовековним утврђењима, попут Смедерава, Манасије и других?
Кроз фестивале који се организују широм Србије на најлепши начин се промовише наша културна баштина и истовремено подсећа на наше градитеље и ктиторе. Рецимо, фестивал у Манасији је у част деспота Стефана Лазаревића који је саградио један од најлепших споменика српске средњовековне културе, манастир Манасију са црквом свете Тројице, или у Смедереву у част Ђурђа Бранковића и тако широм наше земље. Ту се реконструишу битке, свира се средњовековна музика, деца уче о мачевима, и промовишу витешке вредности као идеали једног времена које може да послужи као путоказ будућим генерацијама. Ништа племенитије и пожељније није било него бити витез. Витез је племенити човек, који штити нејаке и који свој живот посвећује духовним вредностима. Уз то, он је јак и непобедив. Непобедив у својој праведности.
Дијана Димитровска, balkancitymagazine
