Данас је Спасовдан: Не, то није светац по имену Спас, него један од Христових празника – ПОЗИВ НА ЛИТИЈУ

0

На данашњи дан Православна црква прославља празник Вазнесења Господњег, у народу познатијег као Спасовдан.

спасовдан
Београд, 21. маја 2015. – Свечана литија која је кренула из Улице адмирала Гепрата поводом прославе градске славе – Спасовдана Фото: Танјуг / Оксана Тошкић, БК

Вазнесење Господње слави Црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса.

Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога Васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божјем, и пошто им је заповедио да се не удаљују од Јерусалима, но да чекају обећање Светога Духа, Господ је у четрдесети дан извео своје ученике до Витаније, подигао своје руке и благословио их, и благосиљајући их узнео се на небо.

Када су ученици са Горе Елеонске гледали на на небо и на облак, који је Господа сакрио од њихових очију, објавише им анђели да ће исти Исус, који се од њих узнео на небо, на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

О Вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап. 1, 3), док Свети апостол Лука у Еванђељу не спомиње дан Вазнесења.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, него је првобитно Педесетница, тј. време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више спомена, а спомен на Вазнесење био је утопљен у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века, као нпр. Тертулијан и Ориген, не спомињу овај празник. Најстарије беседе на овај празник можемо наћи у време Светог Јована Златоустог (+405) и Светог Григорија Ниског. Дакле крајем 4. века издвојен је спомен Вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силаска Светога Духа, и постављен је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у Који је Он целу икономију и домострој искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто је сео с десне стране Силе и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу Његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. у Цариграду и Антиохији. И у нашој Цркви у овај дан се носи литија. При увођењу богослужбених обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској гори велелепну базилику, коју су Сарацени, нажалост, разорили и више није подигнута. Данас само једна црквица означава место, које се већ у IV веку сматрало местом Вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.

спасовдан
Вазнесење Господње, икона

Градска слава – Спасовдан

Откада је деспот Стефан Лазаревић 1403. године дао Београду статус престонице, у част обнове и напретка, град је као своју славу узео Вазнесење Господње – Спасовдан. Ова стара заветна Слава симболично указује на уздизање – вазнесење Града из пепела и неуништиву наду и веру у будућност. Она представља израз душевне и моралне снаге народа прекаљеног у славној прошлости, постојаног у садашњости и поноситог пред будућношћу. Под притиском многих непријатеља и великих друштвених промена, празновање градске Славе је повремено прекидано, али и обнављано, издржавши тако најтежу пробу вредности – пробу времена.

Колики су значај Срби придавали овом празнику, види се и по томе, што је највећи историјско-правни документ српске средењовековне државе, чувени Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349. године, а допуњен такође на Спасовдан, 1354. године. На прослави Спасовдана, 1939. године, град Београд је одликован највишим ратним одликовањем – Карађорђевом звездом са мачевима IV степена. Вредно је поменути да је Вазнесенска црква, саграђена као градска 1863. године, сачувала оригинални барјак Управе града Београда. На барјаку од црвеног броката, са једне стране је икона Вазнесења Господњег и, словима од златних нити, натпис: Општина града Београда 1938. а са друге стране, икона Свете Петке и порука: Ко крсно име слави – оном и помаже. Из ове цркве, која чува градску Славу, 1992. године поново је кренула литија којој је началствовао Његова светост Патријарх Павле.

Литија има устаљену трасу београдским улицама, симболично затварајући круг у дворишту Вазнесенске цркве. Прво стајање, за молитве за здравље Београђана, литија има код Теразијске чесме (извор уместо записа који је био на месту садашње Српске академије наука). Друго стајање је код Саборне цркве, за молитве за поштеду од страдања, мир и напредак. Треће стајање, за молитве за покој душа свим палим јунацима Београда је у дворишту Вазнесенске цркве испред гранитног Крста. Такође, интересантно је да град има и заштитницу, Пресвету Богородицу, којој је деспот Стефан Лазаревић посветио Београд.

После 500 година мошти Свете Петке, калемегданске чудотворке и наше неуморне заштитинце, у литији београдским улицама

Када је 1521. године султан Сулејман Величанствени наредио да се ратници и поробљени народ из Београда одведу у Цариград под стражом, тужна колона српских породица, негде око 10. септембра, кренула је из Београда. По одобрењу Турака они су са собом понели своје најдрагоценије светиње: мошти свете Петке, мошти царице Теофане и икону београдске Богородице. То је био последњи пут да Београђани, носећи мошти и иконе својих небеских заштитница, у једној тужној процесији, ходају улицама свог вољеног града који су били приморани да напусте.

500 година после тога, 10. јуна 2021. године, у 19 часова испред Вазнесенског храма започиње нова свечана литија, у којој Београђани са радосним песмама и молитвама на уснама, носе те исте мошти Свете Петке овога пута не у изгнанство но у само срце свога града, велелепни светосавски Храм, да великој молитви за Београд придруже и непрестане молитве његове неуморне заштитнице, калемегданске чудотворке, Преподобне мајке Параскеве.

Шта је то, у ствари, литија? Литија представља посебно јавно и заједничко богослужење, или део веће богослужбене целине, који се састоји из входне процесије и одговарајућих молитава које је прате. Сам израз, термин, литија потиче из грчког језика, где је првобитно означавао било коју молитву или прозбу, да би са петим столећем почео да поприма значење молитве у посебној литургијској процесији, а од десетог постао технички термин којим су називане саме те процесије.

Овакве свеопште, заједничке и свечане, литије биле су саставни део богослужбеног живота великих хришћанских престоница, на првом месту Цариграда и Рима, али и других центара црквеног и јавног живота. У њима су обављане литијске процесије по улицама града, које су пратила појања псалама и химни као и произношења молитава и прозби. Литије би се на празнике, најчешће, завршавале евхаристијским богослужењем одноно уласком у храм где би се оно обавило.

Литије су, поред редовних, вршене и у ванредним ситуацијама – приликом напада непријатеља, природних катастрофа и других неприлика. Тада су обављане као посебна врста усрдног мољења да Господ спасе народ свој, а потом, када би народне молитве биле услишене, као израз захвалности који се, најчешће, претварао у годишњи спомен на доброчинства Божја.

Уобичајено је да се и у дане храмовних слава врше литије око храмова или по местима где се они налазе. Оне се данас врше после Свете Литургије да би се свеосвећујућа благодат Пресветога Духа, која је сишла на евхаристијске Дарове и народ Божји у храму, на тај начин проширила и на све оно што храм окружује и све оне који на том простору живе. Зато се, том приликом, кропи освећеном водом на све четири стране света да би сви који у литији учествују били препорођени, освећени, обновљени и благословени. Литије можемо да вршимо у било које доба дана. Логично је да ће Црква одабрати управо оно време које ће одговарати највећем делу њене духовне деце да би што већи број верних људи могао да узме учешћа у овом важном богослужењу. Тако је Светејши Патријарх српски господин Порфирије благословио да литију од ове године вршимо у вечерњим часовима да би и они који раде, после повратка својим домовима, могли да узму учешћа у литији.

Учествовањем у литији ми исповедамо своју веру у чињеницу да се у молитвеном животу Цркве не само освећује време – па зато прослављамо одређене посебне празничне дане, издавајајући их од осталих дана и посвећујући их Господу. То чинимо и са простором, молитвено ходајући у заједници вере и љубави по њему, ширећи светлост речи Божје и Његову помоћ и заштиту свима и свему. На тај начин се све освећује, препорађа и лечи: ми сами и наши животи, ноге учесника и очи посматрача, грла појаца и уши оних који их слушају, наше руке којима водимо своју децу у литијској процесији и дечја срца којима, доводећи их на ово богослужење, у ствари не бранимо да са радошћу приступају невидљивом Предводнику литије: Христу Богочовеку, Васкрслом и Вазнесеном.

Православни Срби су од давнина вршили литије и учествовали у њима. Њих још давне 1318. године помиње српски Архиепископ Никодим у свом славном Типику.

Када је Деспот Стефан Лазаревић 1405. године прогласио Београд својом новом престоницом, један од начина на који је то било обнзнањено, обележено и прослављено била је и свечана градска литија, коју ми, у ствари, настављамо.

Данас је наш ред да узмемо учешће у њој.

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.