Мр Јово Марковић: БИТИ АКТЕР ИЛИ ЖРТВА ИСТОРИЈЕ – Осврт на књигу проф. др Драгана Симеуновића „Српска државотворна мисао – Нови век“

Осврт на књигу проф. др Драгана Симеуновића „Српска државотворна мисао – Нови век“, издавач „Наука и друштво“, Београд, 2017.

„Земља се ослобађа љубављу, а велика постаје делима“
Јохан Волфганг Гете

Данас у нашој малој Србији поткупљене и поданичке интелектуалне и политичке елите покушавају да се наметну и овладају не само државном и политичком сценом, но да продру у саму душу српског народа. Покушавају да се представе као доброчинитељи, мада су лојални отимању српских државних територија и у складу с тим широм отварају врата транснационалним компанијама и невладиним организацијама, у основи координираном агресијом споља и изнутра наше мале српске државе. Оне, у ствари, покушавају да маргинализују моћ данашње српске државе и разоре државни, политички, економски, информативни, културни и религијски суверенитет.

Време је стари и најнепогрешивији критичар сваке, самим тим, и српске националне историје. Добро је познато из историје правних и политичких теорија да народи могу постојати и без држава уколико сачувају свој национално-историјски идентитет. Али, зато ни једна држава не може постојати без народа (без становишта) и територије. Народ без државе, о томе сведоче многобројне чињенице у историји српског народа, престаје да буде субјект историје, он се маргинализује и постаје само објекат глобалних светских дешавања.

Историчари сматрају да је демографски поремећај на Косову и Метохији настао у XVII и XVIII веку. Тако су од краја XVI до средине XVIII века Аустријанци три пута водили ратове против Турака и то у периодима 1593-1606, 1683-1690, и у периоду 1717-1737. године. У почетку су увек Аустријанци били успешни да би Србима то био повод да се дигну на ноге и подижу побуне, али Аустријанци у својим ратним циљевима никада нису били истрајни, па су склапали мир са Турцима занемарујући српске националне интересе. То је утицало на турску одмазду, а пред страховитим репресалијама српски народ је морао да напушта своје земље први пут 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и касније 1737. године под патријархом Арсенијем IV Шакабентом.

У многобројне злочине над српским становништвом и после Берлинског конгреса 1878. године спадају не само многобројна убиства, напади, пљачке, силовања и отмице српских жена, девојака, чак и девојчица, но и пљачкања и оскрнављења српских храмова и гробова и др. Нема сумње, да су сви ови злочини чињени са намером са се српски народ потпуно уништи, отера са своје земље и учини потпуно покорним.

После шиптарске побуне 1981. године наставља се терор над Србима на Косову и Метохији. Није реч о спонтаним, појединачним злочинима, него о све агресивнијим, добро промишљеним, у ствари дириговано организованим нападима на Србе у центрима неформалне моћи на Западу. Континуитет злочина се наставља, силоване су девојчица од 9 и старица од 79 година. Ђорђа Мартиновића су 1. маја 1989. године, док је радио на његовој њиви, напала тројица Шиптара са маскама на главама и користећи морфијум набили га на флашу. Поново су интензивирани злочини скрнављења гробова и цркава, злочини сецесиониста. Добро позната вишевековна голгота живота Срба се понавља у савременим процесима дезинтеграције српске државе.

Овде можемо да закључимо да је наша Србија рано историјски крочила у свет државности и уставности, али је после вишевековног ропства био изузетно тежак пут њиховог поновног стицања. Познати грчки филозоф Аристотел је сматрао да се на основу анализе устава једне државе може доћи до закључка да ли је она сачувала свој идентитет или није.

Од средине IX века Срби у неколико махова подижу побуне против Византије у циљу стицања самосталности. Крајем X и у XI веку средиште српске независности била је Зета, али главни терет борбе са Византијом у XII веку преузимају рашки жупани. Историјски резултат династичких борби је да 1162. године на власт ступа најстарији Немањин брат Тихомир, чиме уједно почиње ера Немањића у српској историји. Косово и Метохија је не само ушло у састав нове државне творевине, него је и чинило њен централни део. Тако је Приштина била центар српске феудалне државе у време краља Милутина (1282-1321), док је Призрен био престоница царева Душана и Уроша у два различита временска периода, а Пећ Српске православне цркве основане 1219. године.

Велика Британија ни данас нема уобичајени писани устав, а 1215. година се сматра једним од најзначајнијих датума у британској историји. Те године је донета Magna Carta Libertatum или Велика повеља слободе, докуменат који се сматра првим писаним уставом у свету. Наш мали српски народ с поносом се може похвалити да се само четири године касније свет сусрео са Номоканоном, односно Законоправилом Светог Саве, иначе првим писаним уставом Србије. На темељима Законоправила и римско-византијског права настао је најважнији закон (устав) средњовековне Србије – Душанов законик, који је усвојен на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на празник Вазнесења Господњег 21. маја 1349. године у Скопљу, а допуњен на састанку у Серу 31. августа 1354. године.

Овде морамо да напоменемо да мада се аутор књиге проф. др Драган Симеуновић у овом изузетно значајном научно-истраживачком пројекту определио да предмет истраживања обухвати државотворну мисао у Новом веку, сматрамо да је овај кратак синтетички преглед развоја државности код Срба уопште кроз векове значајан бар из неколико следећих разлога. У њему се говори о раној фази стварања, значају и искушењима српске државе, државном дисконтинуитету, изузетним изазовима, посебно међународне природе, у изградњи новог система владавине у постустаничкој Србији. Посебно са намером да се данашња Србија, која је настала у процесима дезинтеграције заједничке југословенске државе у другој половини XX века, у XXI веку сачува и даље развија.

Устанички успеси Срба нису били још потпуна гаранција за слободан избор изградње новог система владавине у Србији. Први покушај решавања уставног питања после дуговековне поробљености представљао је Нацрт уредбе о Правитељствујушћем совјету и беседа којом је пропраћен. Тако је први модерни устав Србије, који је, иначе, изгласан у Скупштини на Сретење 15. фебруара 1835. године, одмах наишао на препреке и доведен у питање од стране међународних фактора. Велике силе: Турска, Аустрија и Русија заједнички су изразиле незадовољство њиме сматрајући га сувише либералним и револуционарним, тј. у несагласју са вазалним положајем Србије. Овде се враћамо на раније изнесени став да је настанак нововековне уставности и државности Србије стално пратио низ препрека унутрашње и међународне природе.

Проф. др Драган Симеуновић ову своју књигу започиње са кривицом Ђорђа Бранковића и наставља са политичком историјом архимандрита Јована Рајића, Карађорђевом државотворном мишљу, друмовима Филипа Вишњића, кнезом Ивом од Семберије, Димитријем Давидовићем, књазом Милошем Обреновићем, Вуком Караџићем, владиком Радетом, Јевремом Грујићем, Стојаном Новаковићем, генералом Јованом Мишковићем, Аписом и тајном Црне руке, Милованом Миловановићем, Јованом Цвијићем, Николом Теслом, Александром Карађорђевићем, Симом Марковићем и кнезом Павлом.

Овде морамо да приметимо да у дугој и тешкој националној историји Срба теме отаџбинства и патриотизма одувек су по свом значају превазилазиле, посебно данас, конкретне односе политичких снага у српском друштву и свакодневни политички ангажман. Доминантне тенденције глобализације продрле су у многе сфере живота, па се њихове економске, политичке, културне и научне последице не могу занемаривати и негирати. Глобалисти су, најблаже речено, равнодушни према лепоти и величини српског националног духа, а није непознато да се слобода и српски национални идентитет најчешће нападају.

Тако, мада је по мишљењу проф. др Драгана Симеуновића, Петар II Петровић Његош несумњиви члан српског државотворног покрета, мондијалисти као идеолози глобализације га често оптужују за „апологију геноцида“. У прилог потврде исправности ауторовог става наводимо и следеће речи покојног академика Михајла Марковића: „Заборавља се да у питању није била просто акција против људи друге вере, него против људи који су се идентификовали с окупатором, с туђином, освајачким народом који је 1499. заузео њихову територију, укинуо слободу српског народа Црне Горе, наметнуо своју власт и сваковрсне хараче и испољио јасну намеру да преведе у своју веру и асимилише готово сав црногорски православни живаљ (као на простору данашње Албаније, после смрти Ђурђа Кастриота – Скендербега). Потурице су на тај начин преузеле одговорност за велики део зла, који је задесио њихову браћу.

Данас је у свету међународног права држава још увек основни субјект међународне заједнице. Мада, на светској сцени, како би рекао академик Коста Чавошки, утопистички глобалистички трендови настоје да уместо ње место уступе глобалном цивилном друштву и недржавним актерима.

Овим својим научно-истраживачким пројектом проф. др Драган Симеуновић јасно показује да је у Србији и поред њеног вишевековног ропства постојао континуитет и непресушност патриотских извора, колективних и индивидуалних субјеката и њихових идеја. Сваки назначени субјекат државотворног покрета је на свој начин дао допринос српској државотворној идеји и њеном остварењу у пракси, али се поред наведених славних имена ту налазе и многи незнани јунаци, који су несебично дали свој допринос.

На крају, да истакнемо да је ова прелепа књига урађена по Платоновим критеријумима о естетици, а на основу којих естетска вредност нужно мора да остварује склад феноменолошког и есенцијалног.

„Зар је нужна свећа да се види зора?“
Лав Николајевич Толстој