Шта је Никола Тесла писао о Косову, Црној Гори, српском роду и чика Јови Змају, и које је Змајеве песме препевао на енглески

0

Првог маја 1894. Никола Тесла је у америчком часопису The Century Magazine објавио текст „Змај Јован Јовановић: највећи српски песник данашњице“ у којем је говорио о свом најдражем песнику, али и српској поезији, култури и историји.

Никола Тесла
Никола Тесла када је имао 39 година (1895)

Уз то, заједно са својим пријатељем, америчким песником Робертом Андервудом Џонсоном, Тесла је препевао на енглески четрнаест својих омиљених Змајевих песама, од којих је њих три илустровало чланак у Сенчури магазину. „По успјeху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета“, написао је Тесла у писму свом ујаку Паји Мандићу. Објављујемо Теслин чланак о Змају и његову малу антологију Змајеве поезије.

Тешко да има народа који је доживео гору судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цели северни део Балканског полуострва и велики део територије која сада припада Аустрији, српски народ је нагло доспео у безнадежно ропство, после фаталног боја на Косову пољу са надмоћним азијатским хордама. Европа неће никад моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. Пољаци су код Беча, под Собјејским, довршили оно што су Срби покушали, а за своју услугу цивилизацији били су награђени на сличан начин.

На Косову пољу пао је Милош Обилић, најчувенији од свих српских хероја, пошто је убио султана Мурата II усред његове велике војске. Када то не би била историјска чињеница, тај догађај би се могао сматрати митом, насталим на додиру грчке са латинском расом. Јер у Милошу видимо обојицу, и Леониду и Муција и, још више од тога, мученика, јер није умро лаком смрћу на бојном пољу као Грк него је своје смело дело платио смрћу под страшним мукама. Није никакво чудо што је песништво народа који је био у стању да створи такве јунаке могло да буде проткано духом племенитости и витештва. Чак је и непобедиви Марко Краљевић, касније персонификација српског јунаштва, када је победио Мусу, главара муслимана, узвикнуо „Тешко мени до Бога милога, где погубих од себе бољега.“

Од те фаталне битке па све до најновијих времена, за Србе је настао мркли мрак, са само једном звездом на небу – Црном Гором. У тој помрчини није било наде за науку, трговину, уметност или привреду. Шта су они, тај храбри народ, могли да сачувају да би одржали исцрпљујућу борбу против поробљивача? А то су чинили без престанка, мада је однос снага био двадесет према један. Но, вођење борбе је једино задовољавало њихове примитивније нагоне. Било је још нешто што су они могли, и чинили: у бесмртну песму су уграђивали племенита дела својих предака, храбра дела оних који су пали у борби за слободу. Тако су околности и урођене особине начинили од Срба народ мислилаца и песника, и тако су, постепено, настале њихове величанствене народне песме, које је најпре сакупио њихов најплоднији писац Вук Стефановић Караџић, који је такође саставио и први речник српског језика, са више од шездесет хиљада речи у њему. Народне песме Гете је сматрао дораслим најфинијим производима Грка и Римљана. Шта ли би он мислио о њима да је био Србин?

никола тесла

Док су Срби били изванредни у народном песништву, они су такође имали и многе индивидуалне песнике који су достигли величину. Од савремених, ниједан није постао дражи младој генерацији од Змаја Јована Јовановића. Родио се у Новом Саду (Neusatz), граду на јужној граници Мађарске, 24. новембра 1833. Потиче из старе и племените породице, која је у сродству са српском краљевском кућом. У свом најранијем детињству показивао је велику жељу да напамет научи српске народне песме које су му рецитовали, па је још као дете почео и сам да саставља песме. Прво образовање дао му је, у родном месту, његов отац који је био високо образован и богат господин. После тога, отишао је у Будимпешту, Праг и Беч, па је у тим градовима завршио студије права. То је била жеља његовог оца, али су га његове сопствене склоности инспирисале да се упише на студије медицине. Затим се вратио у родни град, где му је понуђен истакнут положај у служби, што је он прихватио; но његови песнички нагони су били толико јаки да је службу напустио да би се потпуно посветио литерарном раду.

Његова књижевна каријера је започела 1849. Прва песма му је штампана у часопису Србски летопис; у том и другим часописима, познатим Невену и Седмици, објављивао је своје ране радове. Од тих времена па до 1870, осим својих оригиналних песама, урадио је многе дивне преводе Петефија и Арањија, двојице највећих међу мађарским песницима, са руског Љермонтова, као и са немачког и са других језика. Године 1861. уређивао је комични часопис Комарац, а исте године је покренуо књижевни часопис Јавор, и у та два часописа су изашле многе лепе песме. Године 1861. се оженио и током наредних неколико срећних година створио свој изванредни низ лирских песама под називом Ђулићи, који ће вероватно остати његово ремек-дело. Године 1862, на своју велику жалост, обуставио је Јавор, свој омиљени часопис – то је била жртва коју је од њега тражио велики српски патриота Милетић, који је тада радио на једном политичком часопису, а Змај је то учинио да би обезбедио успех том Милетићевом подухвату.

Године 1863. изабран је за директора једне образовне установе, зване Текеланијум, у Будимпешти. Тада је са заносом обновио студије медицине на универзитету и стекао степен доктора медицине. За све то време није попуштао у својим књижевним напорима. Ипак, његовим земљацима вреднији чак и од његових сјајних дела били су његови племенити и несебични напори да храни ентузијазам српске омладине. За време свог бављења у Будимпешти основао је књижевно друшгво „Преодница“, чији је био председник, у које је улагао велики део своје енергије.

Прве строфе препева Змајеве песме „Три хајдука“, објављен у „Сенчурију“ уз Теслин текст о Змају

Године 1864. покренуо је свој чувени сатирички часопис Змај, који је био толико популаран да је назив часописа постао део његовог сопственог имена. Године 1866. била је са великим успехом извођена његова комична игра Шаран. Године 1872. доживео је велику жалост изгубивши жену, а мало затим своје једино дете. Колико су ти несрећни догађаји утицали на њега лако се може осетити из дубоко жалосног звучања песама које су се ускоро појавиле. Године 1873. покренуо је још један комични часопис Жижу. У току 1877. започео је објављивање илустроване историје руско-турског рата, а 1878. појавио се његов популарни комични часопис Стармали. За све то време он је писао не само песме него и доста прозе, укључујући кратке приче, често под измишљеним именом. Најбоља од тих је вероватно Видосава Бранковићева. У последњих неколико година објавио је много допадљивих кратких песама за децу.

Од 1870. Змај се бави својом професијом лекара. Озбиљан је заговорник кремације и много свог времена посвећује унапређењу тог циља. Донедавно је живео у Бечу али сада стално борави у Београду. Ту живи животом правог песника, који воли све и кога сви воле. Као признање за његове заслуге, народ му је изгласао потпору.

Змајеве песме су толико суштински српске да изгледа готово немогуће да се оне преведу на други језик. По оштрој сатири без волтеровског отрова, по добронамерном и спонтаном хумору, по финоћи и дубини израза, оне су изванредне. Господин Роберт Андервуд Џонсон (амерички песник и дипломата и близак Теслин пријатељ, прим.) прихватио је задатак да препева неколико краћих песама по мојим буквалним и неадекватним тумачењима. Пошто директан превод често није долазио у обзир, он је морао да парафразира, следећи што је ближе могуће оригиналне мотиве и замисли. У неким случајевима је проширивао да би употпунио слику или да би додао неки сопствени детаљ. Песме које следе даће извесну представу о многостраности српског песника, но ни из далека не могу да покажу његов домет.

Јован Јовановић Змај

Century Mаgazine, 1. мај 1894.
Преузето из књиге Никола Тесла: Чланци (Завод за уџбенике, 1994)

Тесла и његова сестра Марица о чланку из Сенчурија

Никола Тесла 17. маја 1894. из Њујорка пише писмо свом ујаку, пуковнику Паји Мандићу у Помаз, и у њему, поред осталог, каже: „…Вама шаљем један број великог магазина Cеntury (столеће) у ком су прeведене неколике Змајеве песме. По успјeху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета (…)“

Сестра Николе Тесле Марица Косановић из Плашког 25. јуна 1894. отписује брату Николи у Њујорк, и у писму се осврће на његов чланак о Јовану Јовановићу Змају из Сенчурија, који је у међувремену преведен и објављен у Србобрану и Делу у преводу Миленка Веснића:

„Мили Никола!
Данас добих твој лист и ево одма’ одговарам. Најприје ти хвала на твом братинском старању, а твоје писмо ме је наћерало на сузе радоснице као и свако досад (…) Читали смо онај твој чланак о Змају преведен у Србобрану, а Бог ти дао кад си га онако лијепо елегантно написао! Оно више вриједи за Српство него пуно великијех дела. – За ово неколико година откако га ти прослави, поскочило је Српство у цијени пред странијем народима, а и Хрвати морају увлачити роге у се. – Свакако не смију ти рећи више да си Хрват, него свуда веле, ‘наш дични, наш велики земљак’ (…)“

Песма Јована Јовановића Змаја које је Никола Тесла са Робертом Андервудом Џонсоном препевао на енглески језик:

Три ајдука

У по бурне, црне ноћи,
Феруз-паша из сна скочи.
Жижак дркће, к’о да чита
Страву санка с бледа лица.
Феруз-паша каду пита:

„Камо кључи од тамница?…
Три године како труну –
Ох, ајдучки пеп’о клети!
Па још ни сад мира нема –
У сан дође па ми прети!“

„Немој, аго, немој ноћу
Силазити у тамнице,
Сутра ћемо послат’ Муја,
Да покопа кости њине!“
„Хахахаха, бабо моја!

Ни живих се нисам боја’
Док су били за ужаса,
А некмоли мртвих паса!
Морам ићи да их видим
Како леже на трулишту,

Да их питам, што ме зову,
Што ме траже, што ме ишту!“ –
Узе жижак – зрака дркће
На пашином бледом лицу –
Зарђана брава шкрипну –

Он се спусти у тамницу.

У тамници, ледној страви,
Где јакрепе мемла дави,
Где се грозе хладне гује,
Кад се сете неких мука –
Онде седе три костура,

Три костура од ајдука.
Или седе, ил’ се само
Феруз-паши тако ствара,
Пред њима су на камену,
Ка’ на столу, три пехара.

Проговара ајдук први:
„Имао сам верну љубу –
Кад ме покри ова тама,
Остала је јадна сама –
Није сама… мач у руци,

Па повика: Где сте, вуци?
Тако стиже до твог двора,
Пуче пушка одозгора,
Проби срце јадне жене –
Ево пехар крви њене!

Красно ј’ вино, пуна ј’ чаша –
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с’ рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Цикну паша – а те кости
Смејаше се… „Бог да прости!“

Проговара ајдук други:
„Кад сам доп’о овог гроба,
Питала ме мајка моја:
Пошто ћеш ми продат’ роба?
А ти рече: Три товара.

А сирота мајка стара
Знојила се дању, ноћу,
Нит је јела, нит је пила,
Док крвавим није знојем
Три товара измучила.

Кад ти синоћ благо даде,
Ти се, пашо, смејат’ стаде:
То је, бако, тек за рану;
Твој је синак јунак био,
Ако ј’ ум’о камен гристи

Мора да се угојио!
Свиснула је мајка моја –
Овај пехар пун је вина,
Крвавога њеног зноја!
Красно ј’ вино, пуна ј’ чаша –

Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с’ рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Цикну паша – а те кости
Смејаше се… „Бог да прости!“

Проговара ајдук трећи:
„Кад сам доп’о ових тмина,
Имао сам у горици
Недорасла, слаба сина.
Хтело дете пушку дићи,

Пушка тешка, слабе руке –
Поче јадно сузе ронит’,
Што не може у ајдуке.
Плакало је, гладно, жедно,
Што му бабо овде труне,

Плакало је, па је свисло –
Ево чаше суза пуне! –
Красно ј’ вино, пуна ј’ чаша –
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с’ рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Мртав паде до ајдука.

Мртав паде – а те кости
Смејаше се… „Бог да прости!“

Теслин текст у часопису „Century Magazinе“, у броју од 1. маја 1894.

Остале песме које је Тесла препевао и објавио у магазину Столеће можете прочитати у тексту на порталу РТС-а.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.