Душан Вукотић Гостељски: Вучић признаје лажно Косово у децембру?

Изгледа да су западни моћници донели коначни одлуку. Време истиче… и председнику Вучићу даје се на знање да више нема никаквог кредита, како унутар ЕУ тако ни у САД. Они желе да ударе тачку на оно што су сами (у свом геостратешком слепилу) „забрљали“ на овом делу Балкана – желе да потврде постојање квазидржаве Косово. А једини начин да такву своју намеру до краја остваре, јесте да сами Срби признају још једну албанску државу, овог пута – ону направљену у њиховој рођеној кући.

Наиме, запад је схватио да никада неће успети да придобије сагласност довољног броја земаља у свету, које би својим гласањем озваничиле постојање некакве државе под именом Косово у УН. Штавише, таква војнополитичка активност НАТО алијансе је запала у такав ћорсокак из којег никако не могу изаћи, осим да им сами Срби у таквој подлој намери помогну. И Срби ће им, чини се, испунити такву жељу.

Рекло би се да је рок сада јасно дат српским властима – Косово се има признати у децембру, односно, до краја ове године. Западна клика жели да у следећу 2019. годину уђу без хипотеке зване „Косово“, која им руши ауторитет и чини њихову позицију апсолутних господара у свету веома рањивом. Ту више никакву улогу не игра истинска намера да се некоме помогне (косовским Албанцима) или да се другима одмогне (Србији и Србима). Моћници једноставно схватају да свако даље одлагање решења „косовског питања“ њима наноси штету у политичком, а тиме и у економском и у војностратешком погледу.

После састанка Џона Болтона, саветника за националну безбедност САД, и Хашима Тачија, тзв. председника парадржаве Косово, закључено је да је „сада прави тренутак да Србија и Косово постигну свеобухватни споразум“. Јасно је да је овде реч „споразум“ употребљена као еуфемизам за српско признање те сепаратистичко-иредентистичке творевине, настале унутар међународно признатих граница Србије. Наглашавамо, унутар међународно признатих граница Србије, да бисмо још једном указали на јасну чињеницу, да су западне силе, у данашњем међународном поретку и односу глобалних сила, и у симболичном и у практичном смислу, ставиле своју ауторитативност у руке српских вазала или марионета.

У таквој синхронизованој акцији НАТО политичара огласио се и Јоханес Хан, европски комесар за преговоре о проширењу. Истина, он нема шта да понуди Србији, осим стандардне „шаргарепе“ на све дужем штапу. Хан је свестан да од проширења Европске уније данас нема ни говора. О таквом питању могло би да се расправља у неком будућем времену, за десетак или двадесетак година, под условом да се сама Унија дотле не распадне. А велика је шанса, да за деценију или две такав полудржавни комесарски пројекат, у виду гигантске мултинационалне утопије, под „кодним“ именом ЕУ, уопште неће постојати.

Иако ништа не нуди заузврат, Хан наступа наредбодавно, рекавши да „обе стране морају да наставе дијалог“. А познато је и на кога ЕУ званичници мисле, када се, кобајаги, обраћају обема странама. За ЕУ и запад, уопште, „обе стране“ су једна страна, и то увек, као по правилу – она српска! Даље Хан говори о „билатералним односима“, као да је ту реч о двема сувереним државама. Било би смешно, да није за Србију трагично, када Хан заповедничким тоном упозорава како Србија „мора да заврши правно-обавезујући споразум са Приштином пре уласка у ЕУ“. То јесте, у ЕУ ћете ући на куково лето, али ви се спремајте као да ће то бити сутра.

Јасно је да Србија, највероватније, никада не би ушла у Европску унију, чак и кад би та незграпна западна конгломерација неким случајем и опстала. О томе је писао немачки посланик Вили Вимер још 2000. године, после скупа НАТО-а у Братислави, када је Србија апсолутно и „трајно искључена из европског развоја“. Колико се зна, таква одлука западних сила никада није измењена, нити се о Србији касније у том смислу икада расправљало.

У поменуту „шему“, којом се Србија ставља уза зид, у покушају да се изнуди признање лажне државе на њеној територији, огласила се и Федрека Могерини испред Европске комисије. Наводно, разговарала је са Хашимом Тачијем, саветујући га да повуче одлуку о подизању такси на „робу из Србије и БиХ“. Наравно, у питању је фарса, јер тзв. представници квазидржаве Косово не одлучују ни о чему, па ни о висинама такси. Заправо, овде је реч о синхронизованим активностима НАТО алијансе, ЕУ и САД (Тачи у посети америчким „пријатељима“, расправа у ЕП о балканским државицама); или, тачније, о заједничком маневру САД и ЕУ, у циљу да се убрза процес потписивања „свеобухватног“, правно обавезујућег „споразума“. Хашим Тачи ће сада, вероватно, повући одлуку „владе“ лажне државе Косово, тако да Србија буде захвална за такву „услугу“ својим ЕУ-САД „пријатељима“.

С друге стране, док се све ово око такси на робу из Србије догађа, никако случајно, појављује се интервју Рамуша Харадинаја у Вашингтон посту. Он се противи предлогу да се изврши замена територија између квазидржаве Косово и Србије. С друге стране, Хашим Тачи током посете САД прича о „последњим корацима и коначној фази постизања мировног споразума између Косова и Србије“. Он се слаже да границе треба редефинисати, али, такође, захтева да лажна држава Косово остане „мултиетничка“. Он не одговара директно на питање, да ли ће повући одлуку о таксама на „српску робу“. А зашто то не каже? Јасно је, једноставно зато, јер ни он ни и Рамушева тзв. влада нису активно учествовали у доношењу такве одлуке, него су је само аминовали, па не могу самостално одлучивати ни о њеном укидању.

Председник Вучић добро зна да Србија никада неће постати чланица ЕУ, као што зна да ће Србији бити отето све, то јесте, да неће добити ни онај симболични „метар“, о коме је он пре неколико месеци, прилично несувисло причао. Његова улога у свему се не разликује много од улоге Тачија или Харадинаја. Као и они, ни он није у прилици да донесе било какву самосталну одлуку. Заправо, Вучић је задужен да унесе потпуну конфузију у српски политички живот. И он то ради, готово савршено. Удара јавно мнење Србије топло-хладним маљевима. Сад говори о томе како Србија никада неће признати сецесију њене јужне покрајине, а само који час касније прича како „Космет није одувек припадао Србима“ и да смо у великој заблуди.

Коначно, до Нове године нема много времена. Брзо ће проћи и то, па ћемо знати да ли је ова узбуна унутар НАТО савеза, ЕУ и САД била за њих успешна. Да ли ће Срби поклекнути на оном месту, где ниједан народ није поклекнуо, без борбе и отпора, у досадашњој историји света? Односно, да ли ћемо сто година после најславнијих српских битака почетком XX века, од којих су неке ушле у легенду, као спој врхунске вештине ратовања и невиђене храбрости, постати пример највећег могућег кукавичлука: као народ који је изгубио све битке (и прошле и будуће) без исуканог мача и испаљеног метка или, чак, без протеста било какве врсте?