Да ли жене морају да носе мараму у цркви?
Не. Ношење мараме има више културолошке него теолошке узроке. Свети апостол Павле налаже женама ношење мараме у Првој посланици Коринћанима („И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана“.1.Кор.11,5) , али то није учинио из неких теолошких разлога.
У Коринту је постојао Афродитин храм са храмовним, сакралним проституткама -свештеницама које су бријале главу. Зато Павле налаже да жене носе дугачку косу (1.Кор. 11, 14-15). Исто, у паганским ритуалима, жене би склањале вео (=мараму) кад би тобож падале у транс и пророкавале. Павле забрањује било какву сличност са паганским ритуалима, и зато упоредо са забраном гологлавости – у истој реченици помиње и забрану пророковања и шишања до главе. Зависно од поднебља и културе, обријана женска глава је у то време означавала храмовну проститутку, велику тугу због смртног случаја или ознаку срамоте ( у случају да је прељубница итд).
Посланица је писана пре скоро две хиљаде година, кад је било уобичајено да се ношењем мараме исказује понизност и скромност. Девојка без мараме би у то време привлачила пажњу. Опет, културолошка појава.
Данас је ношење мараме на богослужењу (и ван њега) женин лични избор и није директно повезан са суштином вере, нити због тога смемо икога осудити. Постоје манастири у којима је прописана обавеза да жене носе дуге сукње и мараме, и то треба поштовати, будући да је манастир предвиђен првенствено за монахе/монахиње. Устав и правила манастира, просто, треба поштовати. Уколико се женска особа нађе у средини где је ношење мараме , да тако кажемо стандард, иако није никакав грех ући у цркву гологлав, пожељно је испоштовати културу одевања те средине. Не због теолошких, већ културолошких разлога које, на жалост, многи бркају.
Неће нико погрешити ако оде у цркву без мараме, скромно и пристојно обучен. Не треба отићи ни у другу крајност, те сматрати да су све жене под марамама прелесне, то јест, да се горде и истичу своју побожност. Ношење мараме може бити ствар и породичног васпитања, утицаја средине, навике, али и искрене побожности и жеље.
И оно што је најважније, Бог је далеко више забринут за духовно стање особе, него за њен начин облачења (1.Тим, 2, 9-10). Они који носе мараму нека не осуђују оне који не носе, и обратно. Свако нека буде забринут за своје спасење, и своју побожност нека искаже на свој начин.
Марко Радаковић, Авденаго
