Последње дане свог живота краљ Петар I Карађорђевић провео је у импозантној вили на Сењаку. Она данас ничим не одаје да је ту живела једна од највећих историјских личности на нашим просторима, али кроз њу причамо причу о последњим данима великог краља.
Кућа у којој је краљ Петар Карађорђевић провео последње године свог живота, подигнута је 1896. године за београдског трговца Ђорђа Павловића. Вила Павловића, смештена је у великој башти од 88 ари, а сам објекат има око 350 метара квадратих.
Када се краљ Петар вратио у Београд из Грчке 1919. године, озбиљно нарушеног здравља, поставило се питање његовог смештаја. Стари двор је био оштећен и непогодан за становање, а и сам краљ желео је неко мирније станиште, далеко од градске вреве. По ко зна који пут у свом животу, краљ је морао да се суочи са чињеницом да је бескућник.
Трагање за краљевом резиденцијом завршено је септембра 1919. године, када је Министарство просвете узело у закуп кућу на Сењаку од трговца Ђорђа Павловића. Месечна кирија за вилу износила је 3.000 динара у сребру.
Скромно за једног краља
Кућа је рентирана и адаптирана за потребе српског краља након његовог повратка у Београд 1919. године. У складу са личношћу краља Петра, ентеријер владарске резиденције био је изузетно скроман.
С обзиром на околности у којима је живео и здравствене и финансијске прилике, краљ се дистанцирао од учешћа у јавном животу. Није примао посетиоце, није давао изјаве, а у посете је примао само најближу родбину.
Опремање куће на Сењаку ишло је на рачун апанаже коју је краљ примао и која је, као и до тада, износила 29.500 динара и 500 франака. Из сачуваних спискова види се да у кући није било грејних тела, па је краљ из својих личних средстава финансирао куповање и постављање пећи за ложење.
С обзиром на начин живота и број запосленог особља, месечни трошкови били су више него скромни. Месечни расходи износили су између 3.500 и 16.000 динара, тако да је остатак од апанаже издвајан за штедњу преко банке.
У складу са његовим спартанским навикама
Инвентар краљеве резиденције био је више него скроман, управо у складу са личношћу самог краља и његових спартанских навика. Краљева спаваћа соба састојала се од дрвеног кревета, трокрилног гардеробног ормара, сточића са умиваоником и бокалом, стоном лампом и апаратом за „чујење“. У соби су се, према сачуваном опису, налазиле и краљева слика, сабља и лустер.
Трпезарија је била опремљена столом за ручавање са столицама и орманом за посуђе. У трпезарији се налазила и икона Светог Андреја, Крсне славе Дома Карађорђевића, краљева слика и лустер. У малом салону, у коме је највећи део свог времена проводио краљ, налазили су се портрети чланова краљевског Дома.
„Краљ је умро! Живео краљ!“
По повратку из Грчке, краљево здравствено стање није се поправљало. Ипак, неочекивано, 13. августа 1921. године, око 20 часова изненада му је позлило, три дана касније пао је у кому и истог дана, 16. августа у 17.30 часова је преминуо у присуству чланова конзилијума.
У самртникову одају позвани су чланови владе који су у раним поподневним сатима пристигли у вилу, и том приликом је Никола Пашић изговорио често понављане речи: „Краљ је умро! Живео краљ“.
У салону је, исте вечери одржана седница владе на којој је написан и потписан протокол о краљевој смрти. На седници је, такође одлучено, да се сазове Народна Скупштина, као и да чланови владе положе заклетву новом краљу. Једна од одлука била је да се вила Павловића претвори у Народни музеј.
После смрти краља (1921) Влада Краљевине СХС је откупила вилу 1924. године са намером да у њој смести Музеј краља Петра I. Том приликом на улазу у врт саграђена је монументална улазна капија, чији је портал израђен по узору на портале дворског комплекса на Теразијама.
С обзиром да сама кућа није имала ниједно обележје које би указивало да је у њој живео један велики владар, на улазној капији је постављен натпис са три кључне године из живота краља, грб Краљевине Србије и краљев монограм.
Кућа се састоји од подрума, приземља, спрата и тавана. Из веома разуђеног габарита проистиче фасадна композиција са стилским особеностима академизма. Замишљена је као једноспратна вила, окружена пространим вртом. Доминира веранда са класицистички обликованим тремом и стубовима, изнад којих је тераса са оградом у виду балустера. Мансардни кров са куполом украшен је лаком декоративном оградом од кованог гвожђа.
Кућа је 2013. године формално-правно припојена Дечјем културном центру „Мајдан“, установи културе чији је оснивач општина Савски венац.
Текст реализован у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе Града Београда; делови преузети и из публикације Споменичка баштина Светлане Иванчевић.
Милица Љубисављевић, Блиц
