Реч, руковање, климање главом и по једна љута. Некада, пре много година, овакав начин склапања договора између две особе, био је јачи од било код уговра овереног у суду.
У то се лично уверио и Страхиња Танасковић, момак из Ваљева који је захваљујући образу, поштењу, части и речи датој од стране Милана Симовића његовом деди, пре скоро пола века, данас дошао у посед плаца у овом бисеру природе.
Када је 1973. године, Страхињин деда по мајци, Нићифор, одлучио да купи плац на Дивчибарама, са покојним Миланом Симовићем се усмено договорио око продаје плаца. За живота, плац никада није био преведен на њега, али највећи проблем је испао око локације, јер нико из Страхињине породице није знао где се тачно деда Нићифоров плац налази.
Ова прича би можда остала неиспричана и имовински нерешена да, са једне стране, није било радозналости, упорности и довитљивости Страхиње и његове девојке Ање, а са друге, поштења и доброг памћења рођака покојног Милана Симовића, Станише.
Како нам је рекла Ања, за плац су сазнали сасвим случајно, током породичног боравка у природи.
„Једног дана док смо са Страхињином мамом били на излету на Дивчибарама и дивили се шарму ове планине. Мама је, онако са дозом неверице и носталгије испричала да је деда Нићифор овде купио плац кад је она имала девет година. Забезекнули смо се и скоро загрцнули док смо јели сендвиче.“, започиње она причу за Блиц.
Ипак, почетна радост је брзо прешла у разочарање, јер локацију плаца нису знали, а сазнали су да не постоји никакав папир о власништву, него је све било сведено на дату реч.
„Рекла нам је да појма нема тачно где, нити тачно од кога је купио. Никакве папирологије нема, деда је одавно умро и плацу се изгубио траг. Све се то издешавало пре скоро пола века.“
Како нам је Страхиња открио, пре тог пута, мајка му никада није спомињала да поседују плац на овој планини. Међутим, као рођени авантуристи који су у неколико претходних година упознали доста добрих људи током својих путовања, одлучили су да ипак ступе у потрагу за породичним благом. Потрага је била отежана јер, сем надимка сина од покојног Милана, његова мајка више ништа није знала да им каже.
„Апсолутно никада пре тога мама то није помињала, као да је отписала ту могућност. Ја нисам за њих знао, а једино чега се она сећала је надимак сина тадашњег власника плаца – Опрљени, јер је још као дете добио белег од ватре на лицу. Чим смо чули причу, Ања и ја смо схватили да смо се џаба родили ако не кренемо у потрагу, и поделили целу историју случаја на нашем Инстаграм профилу, са надом да, ако толико људи види ово, неко из тог краја ће нам се јавити, са још неком информацијом.
Потрагу коју су започели на Инстаграму, дала је почетне трагове и обрели су се у месту Крчмар, смештеном у подножју планине. У једном дану су доживели разочарање, али и нову наду. Наиме, сазнали су да је човек кога траже, нажалост преминуо, али се уз помоћ једног човека из тог краја, појавио нови траг који их је одвео до Станише Симовића.
„Нисмо их заправо ни нашли! Отишли смо у село Крчмар, подно планине, где је према дојавама са Инстаграма, овај човек живео и радио као црквењак, али после два сата тумарања, становници овог места су сви потврдили исту причу – да је човек кога тражимо давно преминуо, а он нам је био једина нада јер смо мислили да само он може да се сети ове приче, јер је са мамом учио школу у Брежђу, а баба Цвета му је била разредни старешина. Додуше нисмо узалуд отишли тамо јер се један од мештана сетио да има телефон његовог брата Станише, и тада нам се поново родила нада. „
Због година које су прошле, те непостојећег уговора, само са датом речи, њихова очекивања су била минимална. Али, реч и руковање којима су Нићифор и Милан обележили купопродају, веровали или не, имали су тежину и у 2020. години.
„Очекивања су била минимална. Не због тога што нисмо веровали у људе, него зато што је прошло веома много времена и питање је било да ли се договор пренео са колена на колено и да ли га се наследник земље уопште сећа. Мајка је узела телефон да петоминутним разговором реши педесет година старо питање, које је и њу тиштило све ове године. Позвала је Станишу да га пита да ли се сећа договора који је његов отац направио са деда Нићифором, када су се руковали 1973. године у Крчмару. И човек је потврдио целу причу, као последњи мохиканац овосветске части. Вратио нам је дедовину и веру у човечанство. Лепо је деда рекао – не брините за папире, Симовићи су поштени људи. А кад су људи људине, реч нема рок трајања.
Како Страхиња каже, подизање викендице на дедовини мораће још мало да причека, али једна ствар је сигурна – кад се темељ буде изливао, Станиша ће бити присутан.
„Изградња кућице ће још мало да причека. А ови људи заслужују не само да наздравимо како доликује, него им треба направити једну диплому и можда увести годишњи избор за мис и мистера части & поштења “Породице Симовић”, каже нам Страхиња на крају разговора.
Овакве приче, догађаји који нас враћају у нека давна и лепша времена, само су доказ да част, образ и дата реч и даље имају тежину, чак и када од руковања прође пола века.
Стевица Рајчетић, Блиц
