Драган Стојић: Онуфријев нож у леђа Руској православној цркви – Има ли међу вама Руса?

0

Издржала је Руска православна црква (РПЦ) бољшевичку олују у виду отцепљења њених делова и формирања Украјинске аутокефалне православне цркве 1921. године, остала је на ногама и после торнада пристиглог од стране Филарета (Михаила) Денисенка и његових следбеника 1992. године, али ништа не боли као ововременски цунами који ју је погодио због њених синова окупљених око митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија (Ореста) Березовског, чија је верност Московском патријархату „брутовски“ попустила под одјецима ратних добоша.

руска православна црква
Окренуо леђа Русији: Мирополит Онуфрије / Фото: pravoslavie.ru

По традицији, све што скупо кошта Русију, њен народ и Цркву скоро по правилу долази са запада, па је тако у освит последњих совјетских зора из те географске тачке Украјине 1990. године „закукурикао петао“ аутокефалности тадашњег Украјинског егзархата Руске православне цркве.

У то време је националистички талас, мада су многи почели једрити и на дасци антирусизма, запљуснуо архијереје у Москви, но, имали су довољно снаге и храбрости да испливају и неутралишу захтеве за потпуно осамостаљење епархија у Украјини тиме што су наредне, 1991. године, одбили званични захтев за признање независности Украјинског егзархата, доделивши у октобру канонској браћи аутономију и ново име – Украјинска православна црква (Московског патријархата), а Филарету Денисенку звање митрополита кијевског и све Украјине, који незадовољан том одлуком већ у новембру исте године креће расколничким путем инсистирајући на добијању аутокефалног статуса.

Филарет, поуздани сарадник совјетских тајних служби под кодним именом „Друг Антонов“, како је јавно устврдио свештеник, бољшевички реформатор православља (тзв. обновљенаш) из времена Совјетског Савеза, потом и посланик Јељцину блиског Избора Русије – Гљеб Јакуњин, показао се као апсолутно непоуздани члан врха РПЦ. Пошто му је у марту 1992. у Харкову ускраћено поверење због инсистирања на духовном одвајању Руса и Украјинаца и забрањено чинодејство од стране епископа Московског патријархата на територији Украјине, отцепио је део епархија, противканонски формирајући непризнату аутокефалну Украјинску православну цркву са седиштем у Кијеву.

Ушавши накратко у неформални савез са, од стране других помесних православних цркава такође непризнатом, Украјинском аутокефалном православном црквом, место првојерарха УПЦ КП препустио је њеном духовном вођи Мстиславу (Степану) Скрипнику, од 1993. „свом“ човеку Володимиру Ромањуку, да би две године касније, после Володимирове смрти, он преузео вођство.

Осим што је пао духовно, исто му се десило и на моралном плану, јер је живео с Јевгенијом Родионовом, чиме је себе лишио могућности да носи звање епископа, посрнуће је „подебљао“ чињеницом да има децу, што је недопустиво за лице тако високо позиционирано у хијерахији било које православне цркве, а нема сумње да се тадашњи руски патријарх Алексеј II (Ридигер) крстио обема рукама кад је прочитао писмо Филаретове кћерке Вере Медвед у ком је оца оптужила за сарадњу с мафијом.

Анатемисан од стране Московског патријархата 1997. године, дезоријентисани пастир наставља раздвајање православног духовног стада у својој земљи, подржаван од мањег броја верника у односу на УПЦ МП, међутим, протоком времена почиње да шири „ливаду“ захваљујући подршци оног ко би, по природи ствари и односа међу православцима, морао бити на супротној страни од расколника – цариградског патријарха Вартоломеја Првог, водећег поглавара међу помесним православним црквама на свету, првог међу једнакима који се претворио у „једнакијег“ у односу на остале првојерархе, кршећи вишевековни поредак признатих православних цркава.

Користећи нарастајућу мржњу према суседној земљи и њеном народу, украјински свети и несвети оци јачају своје и позиције својих параверских организација, што је кулминирало 2014. године после насилног рушења Јануковичеве власти и почетком оружаних сукоба проруског становништва на (југо)истоку Украјине, оданог Руској православној цркви с једне и новог, русофобног, режима у Кијеву и његових следбеника, који су везани за Украјинску православну цркву Кијевског патријархата у целој земљи, односно гркокатолика са (северо)запада државе с друге стране.

Ништа не би вредело што су се појединци у Украјини молили сунцу (!?) да Филаретова „црква“ скине наводнике са свог имена да поменути цариградски патријарх Вартоломеј Први, припадник грчког народа, није, у складу са својим статусом резервног официра ратног ваздухопловства Турске, „ракетирао“ каноне.

Пошто су се у децембру 2018. године у Кијеву окупили представници Филаретове Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, заступници Украјинске аутокефалне православне цркве на чијем челу је Макарије Малетич и мали број дотадашњих чланова Украјинске православне цркве верне Патријарху московском и целе Русије Кирилу, подржани од стране тадашњег украјинског шефа државе Петра Порошенка, коме је указана „част“ да буде један од председавајућих овом скупу, вођеном на енглеском језику па превођеном на украјински (!?!), и донели одлуку да се унификациона организација назове Православна црква Украјине. Председник Украјине је по завршетку скупа између осталог узвикнуо: „… Ово је Црква без Путина!…Ово је Црква без Кирила!“.

Под изговором да је Руска православна црква 1686. године самовољно, без валидног томоса (указа) себи потчинила Кијевску митрополију, самим тим и јурисдикцију над православцима у данашњој Украјини, Вартломеј Први, упркос томе што само Мајка црква, у овом случају руска, може признати аутокефалност делу свог духовног бића, у фебруару 2019. потписује томос и (делимично) озваничује постојање нове украјинске цркве, иако је пре тога у Грчкој Московском патријархату признала право на духовну бригу на територији Украјине.

Сенку на аутокефалност баца чињеница да је цариградски патријарх из руку првог поглавара ПЦУ, митрополита Епифанија (Сергеја) Думенка (Филарет је именован за почасног поглавара, али се брзо одвојио од ПЦУ) извукао поједина овлашћења задржавши их за себе, тако да остаје нејасно да ли је Православна црква Украјине заиста независна или је полунезависни огранак Цариградске патријаршије?

Требало је много мудрости, још више храбрости, у то време остати веран РПЦ. Такви су били митрополит УПЦ МП Онуфриј (Орест) Березовски и њему одани људи у мантијама, верујући народ такође, мада су истраживања јавног мњења, уистину више пута спроведена од стране прозападног Центра Разумков и осталих организација блиских званичном Кијеву, показивала да Филаретовој, касније Епифанијевој, Цркви припада већи број верника (2019. је тај однос 43,9 наспрам 15,2%, уз део православаца који се није изјаснио, око 7% унијата и нешто више од један посто римокатолика).

Но, почетак Специјалне војне операције оружаних снага Руске Федерације или насилне интервенције/агресије, како је званични Кијев и руским снагама супротстављени Украјинци називају, показао је да је терет братоубилаштва постао претежак камен мудрости на плећима преосвећеног Онуфрија, архијереја, свештенства и верника Украјинске православне цркве Московског патријархата.

Од дојучерашње браће у Христу, Руси су за Митрополију у Украјини постали сатане.

Тако се, како је наведено у званичним саопштењима и вестима на сајту УПЦ МП, страдали украјински војник Васил Олијник назива жртвом „руског окупатора“, а надлежна епархија га испраћа речима: „царство небеско, ратниче!“. За погинулог Дмитрија Агајева се тврди да је дао живот „у борби против руске агресије“, а да би се звона издаје чула што даље, као и сваки лош глас, побринула се епархија у Ровнској области уручењем 60 панцира намењених снагама безбедности тог дела Украјине!

Украјинцима панцири, својој матичној Цркви метак у срце. Има ли међу вама Руса? – запитао би се Александар Конузин.

руска православна црква
Објава на Фејсбуку монахиње УПЦ МП из Кијева / Фото: Facebook printscreen

Неки од коришћених извора:

Сукоб Москве и Цариграда
VIII. Лжепатриархи Димитрий Ярема и Володимир Романюк и «раскол внутри раскола»

ОПРЕДЕЛЕНИЯ СОБОРА УКРАИНСКОЙ ПРАВОСЛАВНОЙ ЦЕРКВИ по вопросу полной самостоятельности Украинской Православной Церкви 1—3 ноября 1991 г.

http://interfax-religion.ru/?act=news&div=65281

Объединительный собор Украинской церкви: как все прошло и кто такой митрополит Епифаний

Нисам „источни папа”

Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.