О животу и делима нашег великог писца и лекара Лазе К. Лазаревића, данас се зна готово све. Али, то како су изгледали његови последњи тренуци и сама смрт, који су изазвали талас узбуђења и контоверзи у тадашњем Београду кад су се десили, остало је потпуна непознаница.
Хроничар Милан Јовановић Стојмировић у другој књизи Силуета старог Београда, наводи неке од интригантних гласина ондашњих Београђана, да Лазаревић у кући није имао потребну негу и мир, да је у болести био остављен самом себи, те да је преминуо лежећи непресвучен.
Чак се и сам Стојмировић, после наведеног дела, пита да ли су овакве животне околности криве за то што је писац талента какав је поседовао Лаза Лазаревић, писао тако мало.
Важно је поменути да је Лаза Лазаревић живео у Београду у време тзв. другог таласа институционализације, када се град из оријенталне касабе развија у модерну европску метрополу, у правом смислу те речи.
Примера ради, у време његовог доласка на студије, 1867. године, Београд је имао 24.768 становника, док је у време пишчеве смрти 1891. године било пописано 54. 249 становника.
Први утисак о Београду Лазаревић стиче у дому сестре Милке и зета, писца, Милорада Поповића Шапчанина који је, између осталог, написао и један од првих грађанских романа необичног назива Сањало, у коме су описани Калемегдан, Дорћол и Варош-капија.
Град који се развија, посао лекара београдског округа – од 1881. године постаје први лекар Опште државне болнице, а од 1889. године, уз чин санитетског пуковника постаје и лични лекар краља Милана Обреновића – узимају ипак данак на крхком здрављу младог и перспективног човека.
Посебан и неиздржив удар на осетљиву пишчеву душу нанеће смрт двојице синова, Кузмана и Вукана, који умиру као мала деца.
Породичну трагедију посебно ће тешко примити Лазаревићева супруга Полексија, ћерка Николе Христића, бившег министра унутрашњих послова и председника владе у четири мандата, која је са мајчине стране била праунука Томе Вучића Перишића.
Последње три године, од августа 1887. па све до смрти, децембра 1890. године живео је у Хиландарској бр. 7, у кући која и данас постоји, додуше, у врло лошем стању услед проблематичног и нерешеног правно-имовинског баласта.
На основу једног писма које је Лазаревићев шурак, Љубомир Н. Христић, потоњи коњички пуковник, ађутант краља Милана и краља Александра Обреновића, упутио брату Николи, описани су последњи дани нашег великана писане речи.
Наведени тужни одломци о крају једног блиставог талента српске културе преузети су из писма објављеног у трећој књизи сабраних дела Лазе Лазаревића, у издању Гласа Подриња 1985. године, у избору др Владимира Јовичића.
“… Лаза је у кревету фактички боловао само недељу дана. Донде се све отимао, лешкарио по диванима обучен и све се као отимао од смрти, која му је давно чело главе стајала. Пре недељу дана наместили смо му његов кревет у његовој соби, тамо где му је обично стајао миндерлук.
Чим је легао у кревет, почео је рапидно опадати и то не сваког дана, но формално сваког тренутка. Долазио сам по неколико пута на дан, тако да ме увек поражавала та промена на њему. Првих дана могао је сам сести у кревет; доцније су му морали помагати, а последњих дана већ нит је могао седити, нит променути положај свога тела…”
“Тог фаталног дана супрузи је казао: ‘Путоваћемо у осам и по’. Око осам сахата доведоше децу да га пољубе у руку. Није имао моћи да им каже, али бих по очима рекао да их је познао. После тога остасмо у соби.”
“Тада поче и ропац. Нисам никад видео да човек умире, али сам осетио да је то тај тренутак. Некакво чудновато осећање пуно тајанствености.
Осећам сам и страх и жалост; срце ми је јако куцало, језа ме свог обузела, нешто ме је вукло да побегнем из собе безобзирце, а нешто ме је опет приковало на месту љубопитљиво да видим последњи процес Божје воље над човеком и жеља да до последњег момента видим у животу човека кога сам тако јако волио, преовладала је.”
“Лаза је превртао очима, на лицу му се указаше јаки болови, он погледа јошт једном, сигурно разумеде у чему је ствар, насмеја се и умре. Заустависмо сказаљку на сахату, – било је 8 и 45 сахата увече.”
“Дуго ломим главу шта му је значио тај осмејак; да л’ је то била вулгарна конвулсија бола, или се у том осмејку изражавала радост што га остављају муке или радост човека што прелази у бољи свет, или презрење лекара, који као да хоће рећи: шта се ви ту заносите: данас ја, сутра ћете ви!”
“Као лекар показао се до последњег тренутка: преварио се само за четврт сах. Рекао је да ће путовати у осам и по, а отпутовао је четврт сата касније. Камо лепе среће да се сасвим преварио…“
Младен Милосављевић, Калдрма
