Погрешно су перципиране супротстављене критичарске стране као одушевљени постмодернисти усхићени гениталним перформансом и насупрот њима конзервативни моралисти згранути сценском голотињом.
Као у Андерсеновој бајци „Царево ново одело“, нико не сме да изговори да је „Олимп“, представа Јана Фабра којом је отворен овогодишњи БИТЕФ, глупост, плашећи се да не буде подвргнут подсмеху постмодернистичке интелектуалности.
Не би Ниче у овој представи видео испуњење оног диониског начела, већ пре његову декаденцију. Не би Милош Ђурић перципирао ‘hommage’ античком позорју, јер представа има везе с грчком трагедијом колико и Јонескови комади с француским класицистичким позориштем. Звучно получасовно избезумљено плакање на сцени, или получасовно кружно витлање главом и косом, или вишечасовно спавање глумаца на сцени, нема ничег од поетичких начела, ни од естетских мерила, ни од драмске напетости грчке трагедије. Не пружа „Олимп“ драмску екстазу, већ је само приказ атмосфере екстази журке.
Одушевљавати се „цитатима из поп културе“ који се учитавају у представу, тражити смисленост у костимографији у којој се комбинују античка хаљина, кухињске рукавице и патике из 21. века, уписивати интелектуалне кодове у сцене са онанисањима и ерекцијама, нема везе с истинском уметношћу, с правом емоцијом, с катарзом у правом смислу речи, него једино са критичарским снобизмом и уметничком декаденцијом. Еротика јесте уметност, а представа „Олимп“ најмање има еротичног, а највише сексуализованог. Прави комад од двадесет четири сата трајања, у славу грчког театра, био би онај који показује еволуцију од диониског култа музичких и фалусних свечаности, до премештања догађаја, мита и изолованог јунака на сцену, наступа једног глумца, затим два, увођење трећег глумца, и до аполонске стилизације диониског, јер из тог споја и настаје грчка трагедија у којој се човек, као индивидуа, суочава са својим безграничним тежњама и ситуационим ограничењима, што чини људски усуд. Нажалост, такву смисленост не могу да припишем овој представи.
Представа „Олимп“ има пандан у савременом сликарству где „уметност“ чине три насликана троугла на платну, и у модернистичкој поставци која се састоји од шољице за кафу, развученог тоалет папира, пепељаре пуне опушака и разнобојног пара чарапа. И то називамо уметношћу. А ко то не разуме, није дорастао томе. Уметност се осећа. Тамо где се надугачко интелектуализује, нешто је дебело лажно. Док је света, остаје грчка трагедија као непревазиђени уметнички легат. „Олимп“ је покушао да се маркетиншки окористи о ово наслеђе.
Аутор је филолог романиста, доцент на Филозофском факултету у Нишу.
Danas
