ЛУДЕ НОЋИ СТИГЛЕ СА „ДУХОМ ЕВРОПЕ“: Како су се минулих векова у Србији, краљевини Југославији и СФРЈ славили омиљени новогодишњи празници

Завршава се одбројавање двадестдругог лета 21. века и ето још једне прилике да завиримо у ормаре и споменаре наших дедова и баба, да видимо како су они дочекивали, честитали и прослављали долазак новог лета.

Нова година
Нова година 1892. у једној београдској породици / Фото: Архива

Мада ти наши стари нису живели ритмом који срце тера да куца испод браде, за последње сате старе и прве тренутке наступајуће године важила су иста правила као и данас:

– Те ноћи нема ружних ни тужних!

Први писани траг о дочеку Нове године у Београду забележеће новинар листа Видело, било је то на средокраћи 19. века. Чекало се 1850. лето. Наравно, у Нову годину се улазило без јелки, лампиона, светиљки. Само су на раскршћима главних улица гореле мешине са катраном набијене на високе мотке. Запаљени катран капао је на калдрму, што је уз звуке ћемана и зурли који су се чули из околних сокака, изазивало велику радост и знатижељу окупљених грађана.

А кад је варош сасвим утонула у мрак нестало је са улица и свирке и света – остадоше само пандури и турски стражари. Нову годину су људи дочекивали по кућама, а народ се радовао новом дану, када се по тадашњим обичајима ломила василица, умешена од проје и папрене масти. Ако се негде и чула песма и свирка, било је то у отменијим и богатијим кућама. Највише у породицама које су се населиле „из прека“, тачније речено из Војводине. То је рађено зарад њихових фрајли и удавача. Они су још раније наручивали бркате лицејце који су се могли у сумрак видети како са флаутама испод мишке прте снежне наносе и нестају у авлијама.

Девојке су свирале у гитар, а младићи флауту. Ако је домаћин био из прека и имао хармонијум, пратио би омладину или би сам отпевао какву старинску песму. Домаћица је погледом миловала младеж, а бабе и стрине, које се увек затекну у оваквим згодама, чудиле су се флаути, и час хвалиле, а час кудиле домаћицу, наравно кад она није била ту. Тако нам је анонимни хроничар оставио слику налик на истргнуте странице некаквог старинског романа.

Фото: Архива

Новогодишње ноћи у деветнаестом веку очигледно нису имале тако свечано рухо као што ће то уследити у следећем столећу. Стара година се, наравно, испраћала, нова дочекивала, али без велике помпе и изузетног одушевљења. Тако је било и за дочек нове 1901. године. Ни по чему није био посебан, премда је значио улазак у нови век. Београђани као да су предосетили да ће наступајуће столеће донети огромне невоље српском народу.

Чак ни београдске кафеџије, вешти рекламери, нису се сетили да дочек ове Нове године учине изузетнијим од других. Нису ни поменули да се дочекује ново столеће. У листу Мали журнал појавио се следећи оглас: „У недељу, 31. децембра, приређује се забава са игранком у кафани Црна мачка на Врачару. Сопственик радње Томчић моли своје пријатеље и познанике да га изволе посетити.“

У постпразничком издању истих новина, о минулој слављеничкој ноћи, не може да се нађе ништа више од једног патриотски обојеног метеоролошког извештаја: „Осим у Београду, јуче је падао снег још и у свим местима наше отаџбине: Неготину, Зајечару, Крагујевцу, Краљеву, Пожаревцу, Параћину и Шапцу.“

С годинама, Савом и Дунавом ће протећи много воде и све ће је више запљускивати „дух Европе“. Нови век као да је донео и нови однос према новогодишњим ноћима. Из године у годину све је више сјаја у тој лудој ноћи. Друштва, клубови, отмени ресторани почињу да организују дочеке. Из новина сазнајемо да су у „Украјини“ „Луксору“, „Колосеуму“, „Славији“, „Униону“ познати комичари забављали посетиоце уз неизбежну лутрију.

Тако је власник „Мањежа“ дао следећи оглас: „Прасе и ћурка на лутрији. Крофна са наполеоном. У горњој сали лумперај, у доњој игранка. Музика и песма без критике. За посету моли Милан, Биџа, ресторатер.“ На новогодишњој забави коју су организовали београдски новинари играло се коло којим је компоновао капелник Фрања Покорни; На Бари Венецији је отворено клизалиште; А купци прасића преко 15 кила били су ослобођени трошарине (пореза).

За разлику од анонимних хроничара, луде ноћи у постпразничком броју Политике од 2. јануара 1910. године Бен Акиба (да подсетимо оне заборавне да се иза овог псеудонима крије наш прослављени комедиограф Бранислав Нушић), своди биланс највеселије ноћи:

„Решио сам да приберем тачне податке о томе: како је ко дочекао Нову годину. Али, изгледа да је то необично тежак посао. Требало би ми пуна година рада и онда шта ће ми сви ти подаци, кад ће после годину дана опет стићи Нова година.

Према сад прибраним подацима, изгледа да би се само генералан статистички резултат могао извести. Тако, на пример, изгледа да је: 40 одсто становништва београдског дочекало Нову годину уз чашу вина од којих половина, кад је куцнуло 12, нису никако могли да нађу уста својих пријатеља са којима су се хтели, при честитању пољубити.

Двадесет одсто, међутим, дочекало је Нову годину држећи карте у рукама. То су они који хоће да виде са каквом ће срећом дочекати Нову годину. Међу овима је било бар половина који су тачно у 12 сати пљунули у свој џеп и тиме пљунули на своју судбину.

Тридесет одсто београдског грађанства дочекало је Нову годину на забавама и игранкама. И од ових тридесет одсто, бар је десет одсто, у моменту кад је на Саборној цркви избијала поноћ, изјављивало љубав.

Четрдесет одсто је, дакле, пило, двадесет одсто се картало, тридесет одсто је било на забавама, а оно ресто од десет одсто просто је спавало.

И тако би била у свему тачна статистика, то јест, знало би се тако где је било свих сто одсто београдских становника. И ја бих ту статистику као врло тачну и објавио, али ми је један случај само грозно покварио статистику.

Ја имам обичај да о поноћи уочи Нове године изађем на улицу и да гледам небо, и прву честитку да примим од патролџије. Велим, да ми први честита неко ко је невина душа, а сматрам да су засад код нас у Београду патролџије најневиније душе.

Дакле, тачно у поноћ кад сам ја изишао да погледам у небо и потражим патролџију, спазих једног човека без панталона како јури коме да честита Нову годину, или бега од некога који њега јури да му честита.

Био сам у грозној недоумици, нарочито зато што ми тај човек просто квари статистику. Али, ствар ми је била одмах јасна, кад сам мало затим спазио увређеног мужа где са једном батином јури за оним полу-жеником.

„Боже мој, боже мој, како то сваки на свој начин дочекује Нову годину.“

Двадесет година касније Београд је већ добијао обрисе праве европске метрополе. То се нарочито осећало на испраћају старог и дочеку новог лета.

„Прасеће печење, па соло плес г-це Равске. Затим једна мала ролна филма `Поштарева кћи`. Између чинова г. Јуриј Мортеси пева руске народне песме (али оне од пре 1917. године). Онда танак шприцер. Па нова закуска…“

Ето, тако се пре тачно деведесет и две година дочекивала у београдском биоскопу „Корзо“ нова 1930. година… У међувремену, кинооператер шнира нову ролну. Новогодишњи програм почиње смешним тандемом „Патом и Паташоном“. Чак у седам часова. Између столова већ се гомилају коске, срча од стакла, земичке којима се гађају филмски негативци. Коначно лутрија! Главни згодици крофне са златницима званим наполеон, печено прасе са јабуком у устима, торта са пуно ораха, балон вина и плес са г-цом Равском (али на растојању).

Из огласа у Политици може да се сазна какав је био новогодишњи програм у позоришној сали „Клериж“: „Смртоносни трапез, најновији рапорт, дресирани пси, велики тон филм `Тројка`, акробатске сензације, балетски дуо, акробатски трио, апашка игра, бесплатна лутрија, шаљива пошта…“

А за оне који су били неодмерени у јелу и пићу бринуо је власник „Енглеске дрогерије“ у Кнез Михаиловој улици број 33. Он је нудио Фелерову „Елзу“ – еликсир за регулисање и варење и оригинални норвешки рицинус!

Убрзо је Европом, а потом и светом протутњао Други светски рат. Нова година је слављена и у рату. Славили су је и савезници и нацисти, и поробљени и окупатори, и партизани и четници. Прва Нова година у ослобођеном Београду помпезно је прослављена. Сиромашно, али моћно. Чекало се у свим већим салама које су преживеле бомбардовање, нарочито оно савезничко. Програм новогодишње ноћи тог 31. децембра 1944. године био је готово свуда исти. Прво су се слушале вести, а потом музика. До поноћи се играло козарачко коло, а од поноћи у Дому инжењера и хотелу „Централ“ у Земуну се играо чак и предратни танго, али на великом растојању.

Фото: Н. Скендерија

Књаз Милош први честитар

Прва обележавања дочека Нове године, или Малог Божића како је у то време у народу називано, везује се за књаза Милоша, који је у свом конаку правио пријеме за стране посланике, преко којих је упућивао честитке европским владарима. Ускоро ову новотарију прихватају и становници београдске вароши, честитајући 1. јануара до подне једни другима ново лето.

Свој гламурознији и свечанији вид, новогодишње прославе добијају за време кнеза Михаила, који у Београд преноси дух балских дворана из европских престоница. Под сјајем свећа, уз звуке валцера и народних кола, елитни Београд улазио је у другу половину 19. века. И његов наследник краља Милан Обреновић, уз младу и амбициозну супругу краљицу Наталију наставља са приређивањем новогодишњих балова на којима су се београдске даме такмичиле која ће се у што лепшој тоалети појавити. Ови балови имали су осмишљен програм и унапред одређен репертоар брзих и спорих кола и европских игара који су извођени.

Иван Миладиновић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.