Један од најпознатијих продаваца индулгенција (опроштајница) у римокатоличкој цркви био је немачки фратар Јохан Тецел. Остао је упамћен по изјави „чим златник упадне у ковчег и звецне, спасена душа ускаче у рај”.

Тецел је до те мере разрадио продају опроста да је чак направио и ценовник за сваки појединачни грех. Ни то није било довољно, па је, како би зарадио још више новца, почео да продаје и опроштајнице за грехове у будућности.
Када се једном приликом нашао у Лајпцигу, срео је племића који га је упитао да ли може да добије опроштајницу за будући грех. Тецел је одговорио потврдно и са задовољством продао опроштајницу. Када је Тецел, након што је продао доста опроштајница, кренуо из Лајпцига „пун као брод”, на путу је наишао на истог племића који га је том приликом добро испребијао. Племић му је тада узео све паре и поручио да је то будући грех за који је купио опроштајницу. Надлежни који су првобитно хтели да казне племића због оваквог поступка, стали су на његову страну када су чули целу причу.
Појединци попут Тецела су због својих поступака навукли доста омразе на Римокатоличку цркву и у крајњој линији довели до реформације.

Велики Тецелов критичар био је и Мартин Лутер који у једној од својих 95 теза пита: „Зашто папа, чије је богатство данас веће од богатства најбогатијег Краса, гради базилику Св. Петра новцем сиромашних верника а не својим сопственим новцем.”
Иако се целог живота борио против његовог схватања религије, када је чуо да је Тецел смртно болестан, Лутер му је ипак поручио да не брине јер „ствар није почела са њим и да је дете имало сасвим другог оца.”