Вуковар је град бурне историје који се налази на тромеђи Срема, Бачке и Славоније у Горњем Подунављу.
Последњих тридесет година управо ово место представља нови камен спотицања у српско-хрватским односима, јер не могу да се споразумеју око историје, логике и реторике. На пример 18. новембар 1991. се код Хрвата тумачи као „пад Вуковара“: док код Срба је то Дан ослобођења. Хрвати гласно и без задршке тврде да је „србо-четничка“ ЈНА извршила агресију на Хрватску, док Срби говоре да је Југослoвенска Народна Армија извршавала своју уставну обавезу и направила деблокаду своје касарне у насељу Петрова Гора.
Овакве збуњујуће податке можемо набрајати унедоглед. Поколењима неће ништа бити јасно, а странцима још мање, јер су они деценијама слушали само преносе ТВ Загреб. Зато ћемо с неколико пасуса расчивијати шта је посреди.
Не само Вуковар, но и највећи део Срема и Славоније је све до средине 20. столећа био насељен српским становништвом, али свакако да су ту били присутни Немци, Мађари, Хрвати, Русини, Словаци… Они су живели складно, без већих националних проблема.
Ипак, стварање Бановине Хрватске у коју су силом угурани илочки, винковачки, вуковарски и шидски крај да буду део ове нове „покрајине“ довело је до великих демонстрација од стране Срба у јесен 1939. године пошто су Срби чинили већину, а свакако су више били упућени на Нови Сад и Београд, него ли на Загреб. Евидентно је да је југословенска Влада Цветковић – Мачек овако нешто са зебњом прихватала с обзиром на непријатељско окружење у то време, као и пораст моћи нацистичког фирера – Адолфа Хитлера који је већ газио слободољубиве народе широм Европе.
У време окупације Краљевине Југославије током Другог светског рата хрватски поглавник Анте Павелић је са својим сарадницима започео процес хрватизације јужне Паноније тако што је 1941-1944. доводио вишедетне породице из Западне Херцеговине: Љубушки, Дувно, Посушје, Груде, Опузен, Метковић итд. То су, заправо, били покатоличени Срби чији су (пра)дедови преведени у римокатолицизам током XVIII и XIX века. Били су то љути борци за интересе Ватикана.
И током 1946-1949. овај тренд се наставио, јер су Титови комунисти примали усташке удовице у равничарске крајеве. Није познато који је њихов мотив званично био о овој теми, али се из каснијих дешавања види да то није случајно рађено.
Шездесетих и седамдесетих година прошлог века град Вуковар је постао међу три најпожељнија места за живот у СФРЈ што говори и високо позиционирано место по БДП у привреди. Средина осамдесетих година 20. века је донела осетну кризу свуда у источној Европи, па тако и у Југославији. Само неколико година касније читав социјалистички лагер је „пукао“ као шибица.
Прво је срушен Берлински зид септембра 1989. да би годину дана доцније припајање Источне Немачке Западној Немачкој протумачено као „уједињење“. Хелмут Кол, немачки канцелар није крио своје задовољство, радовао се и министар иностраних послова Геншер. Црвена армија се повлачила у СССР који је имао море проблема и није знао како да их реши. Тада је Совјетски Савез водио Михаил Горбачов. Варшавски пакт је нестајао, док су у источноевропским земљама шпијуни ЦИА и МИ6 помогли извођење ткз. Обојених револуцуја.
Све је то утицало и на Југославију где су сепаратисти дошли у први план и имали помоћ иностраних безбедносно-обавештаних служби.
На изборима 1990. у СР Хрватској побеђује југославенски дисидент и „титин генерал“ Фрањо Туђман и његова милитантна странка Хрватска Демократска Заједница. Они су преузели све полуге власти и почели са спровођењем предизборних обећања: независност Хрватске од СФРЈ, као и етнички чиста држава. Централа ХДЗ је свим локалним одборима, па и у Вуковару дала логистику и упуства како да „смање број Срба“. Афера Шпегељ је само разоткрила јавно њихова намере.
У Вуковару је за те послове етничког чишћења био задужен Томислав Мерчеп. Његови преци су из Херцеговине, а око себе је имао приличан број земљака који су решили да доврше посао својих очева и дедова.
Веровали или не, али је ХДЗ у Вуковару 1990. освојио свега 26% гласова, док је Савез комуниста убедљиво победио са 65%…то је била смртовница за Вуковар. ХДЗ даје директиве Мерчепу да започне рат, што је учињено 1. односно 2. маја 1991. у Борову Селу. Од тог пролећа Мерчепова гарда је минирала локале и куће у власништву Срба. Завладао је терор невиђених размера у Борову Насељу и у граду Вуковару. Слично је било и у другим градовима СР Хрватске.
Мерчеп када је помислио да је силан као Наполеон у лето 1991. онда је нападао и касарну ЈНА „Петрова Гора“ у којој се налазио један инжињерски батаљон Осјечког корпуса. Одреди ЈНА нису нападали грађане, него су били под блокадом. Исечена им је струја, вода, забрањено кретање и довоз хране… Хрвати су себи протумачили да је ЈНА окупатор и агресор сам по себи.
Када је „ватра већ добро горела“, Мерчеп је 13. септембра 1991. повучен у Загреб и добио своју јединицу „Јесење кише“, док су Вуковар и Борово Насеље преузели Бранко Борковић и Благо Задро. Борковић је већ устројио 204. бригаду ткз. Збора Народне Гарде (хрватске паравојске), док је Задро у Борову Насељу био господар живота и смрти. Одреди ЗНГ су етнички очистили мноштво кућа у приградским и градским зонама Вуковара где су убијали цивиле: мушкарце, старце, силовали жене… док милости није било ни према деци. Позната је рецимо злогласна група Зорана Шипоша, или рецимо Мартина Сабљића.
Постоје наравно и очевици који су пошто је ЈНА преузела град 18. новембра 1991. у Београду на Војном суду сведочили о каквим крволоцима је реч. Шесторица њих је осуђена на смртну казну према Кривичном закону СФРЈ, док је педесетак добило дугогодишње временске казне затвора.
Иронија или не, зликовци су сви пуштени у Неметину код Осијека 18. августа 1992. у чувеној „Панићевој размени“. Хрвати су испоручили СР Југославији по принципу „сви за све“ српске цивиле из Западне Славоније и Билогоре, а добили су прекаљене „бојовнике“. Туђман их је све редом одликовао.
Ратни сукоби су у Хрватској завршени у лето 1995. након што је стотине хиљада Срба прогнано у злочиначким акцијама „Бљесак“ и „Олуја“. Све је то „оверено“ у Дејтону, када је потписан мировни уговор.
Елем, када се крајем 1997. уставно-правни поредак вратио у Вуковар у складу са одредбама Ердутског (не)споразума, Хрвати су се осећали прилично инфериорно јер су Вуковар изгубили војно, а добили га за зеленим столом. Било како било мноштво њих је на тим догађањима из деведесетих стекло многе повластице, у првом реду материјалне, а онда и све остале.
Последњих двадесетак лета „мимоход“ кроз Вуковар изазива многобројне контроверзе. Почевши од непримерених повика, преко увреда на националној основи, па до фашистичких порука мржње… Број поклоника у тој циркуској представи, да зло буде веће, константно расте из године у годину. Годинама их дочекује Иван Пенава као градоначелник.
Ове године је занимљиво то што су на оваквој прворазреној неонацистичкој церемонији били присутни и председник Зоран Милановић и премијер Андреј Пленковић. Слушајући њихове изјаве стиче се утисак да је ткз. Вуковарски мимоход протекао у најбољем могућем реду. И у праву су они, ако се све сабере и одузме.
Хрватима је одувек било драже прво бело поље на шаховници (државном симболу), неголи црвено.
Црне униформе ткз. Хрватских Одбрамбених Снага су продефиловале градом, уз истовремено одјекивање усташког поздрава „За дом спремни“.
Ходочасници су махали десном руком салутирајући нацистички поздрав из времена ДСР.
Иконографија клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске је била скоро па пресликана.
Зли језици би сада скочили и рекли, па и у Србији имаш неонацисте… Слажем се има их, али су реално на маргини… а друго, да ли је икада било у последњих двадесет година да је премијер или председник Републике Србије предводио некакав скуп или колону од преко 100.000 у којима је доминирала неонацистичка иконографија? Није, јер то није у духу српског народа. С друге стране у Хрватској антифашистичке догађаје посећује тек пар стотина посетилаца, већином старије доби. Примера ради, „Девети мај“ у Загребу посети од 200 до 300 ликова, што довољно говори о односу снага и колики је њихов утицај.
Знам да ће многи рећи да су наредне године у Републици Хрватској избори, те да је овако нешто присутно ради добијања гласова. Ма како да не…
Нама који добро познајемо вертикалу и срж хрватског бића у коме доминира србомржња, овакве ствари немају никакве везе са изборима, јер и када се попуни Сабор, опет ће бити исто. Ма колико се квази-стручњаци (социолози или политички аналитичари) трудили да нађу некакве „олакшавајуће околности“, јасно као дан је да код Хрвата имате отворене фашисте или пак прикривене.
Довољно је само да им поставите питање: Да ли је могуће да се Србима врати оно што су имали децембра 1990. године? А то је место у Уставу. На прсте једне руке ћете избројиати Хрвате који ће вам дати потврдан одговор. Додуше, они то свакако неће смети урадити пред камерама, јер се знају и последице. Зашто су се борили, ако се све то врати, зар не?
У земљи Хрватској где атмосфера страха не јењава већ више од три деценије, где и слаткиши имају националност, не треба да чуди један „мимоход“ у коме највиши представници власти жмуре на бујање неонацизма. Још мање жмурење односно ћутање Европског парламента, јер то и јесу традиционалне вредности „Европе“.
Какав народ, таква и власт!
Томислав Б. Ковач, Злочини над Србима
