До статуса брата и Брута води исти пут, зависи само на коју страну се крене кад се стигне до раскршћа. У одсудним тренуцима, које називамо историјским, увек је боље бити брат, али је често и теже, посебно ако је онај с ким си у братским односима или треба да се братимиш мали, нејак.
Онај кога јачи туче.
Године сатанизације, антисрпске хистерије, обмана и лажи, којима је западни свет тровао планету, достигли су кулминацију почетком НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у марту 1999. године, што су наши пријатељи, неки с намером, неки стицајем околности, искористили да покажу како нисмо сами, а податак да их није било много, свакако мање од оних који нас мрзе, не значи ништа, јер је важно ко су и какви су они који те подржавају, а не колико их има. Хитлер је имао на хиљаде пријатеља, тако да квантитет ништа не значи.
Чим су бомбардери и ратна пловила Северноатланске алијансе прво покренули звона на узбуну у касарнама Војске Југославије, а убрзо отворили и запекла, прашњава врата на подрумима српско – црногорских стамбених зграда и атомских склоништа, потоњи добитник Нобелове награде за књижевност Петер Хандке, ваљда зато што је и колега и имењак Петра II Петровића Његоша, сетио се оне владикине: „да је иђе брата на свијету, да пожали ка да би помога“, па је у писму јавности из Париза поручио: „… Међутим, за оне који се на нашој планети Земљи још нису претворили у Марсовце и остале Зелене кољаче, домовина је, почевши од 24. марта 1999. године, Србија, Црна Гора, Република Српска, Југославија…“
Непосредно после овога је додатну експлозију изазвао још један освајач награде назване по изумитељу динамита Алфреду Нобелу – Аустријанчев колега Дарио Фо из Италије, који је захтевао да агресор „апсолутно обустави свирепа бомбардовања Југославије (Србије и Црне Горе)“.
Главни град Француске је, очигледно, тих дана из „града светлости“ прерастао у престоницу пројугословенских навијача. С политичке и спортске трибине, пресељене на улице ове метрополе, не жалећи због лишавања слободе, у знак подршке нападнутој земљи, скандирале су присталице Националног фронта Жан – Мари Лепена и присталице Фудбалског клуба Пари сен Жермен.
Родом из државе назване по светој реци Јордан, за заустављање безумља и страдања није се само молио, него се и отворено борио Амџад Мигати. Иако је, у овом случају с разлогом, констатовао да „Срби нису нормални“, стао је, нормално, на нашу, дакле праведну, страну и на катарској телевизији Ал Џазира рушио реторичке пројектиле испаљене из уста Србина, у то време босанскохерцеговачког амбасадора у Уједињеним Арапским Емиратима, подржаваоца агресора !?! Арапин, иначе српски зет, некадашњи студент у Београду, неколико година касније постаће „политички војвода“ освајањем посланичког мандата на листи Српске радикалне странке на парламентарним изборима.
Мада већина Срба и данас погрешно верује да смо с Румунима увек били на истој страни, а заправо је много чешће било обрнуто, чак нас је НАТО нападао с територије њихове државе пре 24 године, Адријан Паунеску, Корнел Фугару и Моника Ангел погађали су у срце мецима подршке кроз своје песме.
Адријан је почетком априла, две седмице по почетку крвавог пира, у свом потресном казивању кроз стихове насловљене са „Иди кући, господине жацо!“, избио (а)моралну палицу из руке светском „полицајцу“ са упрљаном значком. Остало је то, нажалост, далеко од срца оних којима је рутински задатак убити дете на ноши, али преблизу истини да „сувереној земљи Смак спремају, и тај злочин Срби удишу, њима сад иконе стрељају, желе да их с континента збришу“, настављајући са „смрт ми немој водити овамо, о раме пушку – нећемо се тући, пусти нас, жељни смо мира само, господине жацо, иди кући!“ Они, видимо, до дан – данас нису схватили или можда нису прочитали ову песму, па лумпују по нашој кући.
Кантаутор Фугару и певачица Ангел покушали су да, подижући октаву до неба, наоружају жртве и преживеле духом незаборава, па су у то име загрмели: „Судба нас иста вековна коси, све ране твоје јесу и моје, Дунав кад валима носи крваве, сузне поруке твоје… Голгота си коју небом заодевам, Југославијо, Југославијо, у свету за тебе сад мир захтевам…“
Осим припадника наших Здружених снага безбедности (Војске Југославије и МУП-а Србије), на најмоћнију војнополитичку силу у историји човечанства јуришали су и демонстранти у Италији и то на најчуваније авионске „ровове“ НАТО алијансе у Авијану и Истрани, па је тужиоцу из Вероне Гвиду Папаљи додељена истражна улога против ових, како су их италијански правосудни органи назвали „антиамеричких територијалних група“
Свим наведеним људима време, историја и најзначајнији овоземаљски суд – Суд истине – изрекли су пресуду незаборава и части, а нама који смо преживели остаје да их спасавамо од заборава.
Будимо на висини задатка!
Извори:
– Горан Матић – „У милости анђела“, Медијаграф , Београд, 2005.
– Светозар Н. Јовановић – „ Агресија НАТО на Југославију 1999“, С. Јовановић, Београд, 2008.
– Миодраг Лекић – „Рат за Косово“, Јумедијамонт, Октоих, Подгорица, 2008.
– https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6946
