У сусрет најављеним превременим парламентарним изборима у Србији, подсетимо се како је почело
Нова година обично са собом доноси весеље, пољупце и најлепше жеље, али то се СФР Југославији није десило на преласку из 1989. у наредну годину, јер су комунистички делегати на 14. конгресу једине партије у то време на простору од Триглава до Ђевђелије, још увек мамурни од славља, приредили ватромет међусобних оптужби везаних за даље кретање државе утемељене у Јајцу 1943. године. Како је неслагање између „црвених“ из Србије и Црне Горе с једне и свих осталих с друге стране резултирао пропашћу скупа, наредне године и распадом државе, повратак вишестраначју је уследио као логичан корак ка будућности.
Без намере да покаже да је „стрпљење мајка мудрости“, пошто то често није тачна мисао, већински, реформисани део чланова Савеза комуниста Србије, предвођен Слободаном Милошевићем, одлучио је да највећа федерална јединица „авнојевске“ Југославије последња уплови у плуралистичу битку, па су избори одржани у последњем месецу 1990. године.
Иако многи и данас сматрају да је и по овом основу бивши председник Србије и СРЈ непотребно оклевао не схватајући политичке процесе у свету, објективно гледајући – одлука да се на биралишта изађе годину дана после пада Берлинског зида била је исправна, зато што је новоформираним и реоснованим странкама омогућено да се организују и представе бирачима.
Од тренутка кад је монопол Савеза комуниста Југославије и његових републичких филијала укинут, у Србији су настале Социјалистичка партија Србије (основана уједињењем национално освешћених србијанских комуниста и Социјалистичког савеза радног народа Србије), Српски покрет обнове, реоснована је Демократска странка, формиране су политичке организације националних мањина, што је гарантовало занимљиву борбу за места у посланичким клупама.
С обзиром да су избори у Краљевини Југославији још од 1929. одржани уз ограничења – пошто на њима право гласа нису имали неписмени, а током 1930-их избори нису организовани кроз тајно гласање, с правом се може рећи да је после паузе од 52 године народу у Србији омогућено прво слободно изјашњавање.
Вишедеценијска титоистичка и посттитоистичка диктатура дубоко се увукла у свест грађана, уређење на које су генерације навикле као на нешто нормално утицали су на то да током истраживања јавног мњења везаног за изборе, које је спровео Институт за политичке студије из Београда два месеца пре изласка пред изборну комисију, 40% грађана каже да ће свој глас дати онима који нуде „прави социјализам“, што се није односило (само) на СПС, но на друштвени систем успостављен по завршетку Другог светског рата.
У кампањи се и сама Социјалистичка партија Србије заложила за раскид с титоизмом, нудила државотворност српске федералне јединице и саме СФРЈ, позивала (се) на патриотизам, економски препород земље (Југославија је током 1980-их имала вишецифарну инфлацију и пад привредних активности), па је њен истакнути члан, врхунски дипломата др Радош Смиљковић, у интервјуу београдском дневном листу Политика, изјавио да су он и његови партијски саборци почели рушење једнопартијског монопола.
Насупрот социјалистима, који су свакако виђени као победници избора, са изразито родољубивих и патриотских позиција наступале су и снаге са супротне стране политичког спектра – СПО и ДС, мада су непосредно пред изборе позивали на бојкот избора, а из Српског покрета обнове су се у Зрењанину чуле и клетве на рачун оних који су се спремали да на њих изађу, али је одустанак од овог начина борбе наметнут амбицијама и потребом за позиционирањен на политичкој сцени.
Осим тога што је као свој циљ наглашавао идеолошки крај дотадашњег режима, мислећи на Милошевића и његову партију, Српски покрет обнове и његов лидер Вук Драшковић позивали су народ на „светосавско уједињење“, инсистирајући на разграничењу са дојучерашњом југословенском браћом, као и успостављање „историјских српских граница“, док се Демократска странка, у којој су окупљени истакнути дисиденти из комунистичког времена (Драгољуб Мићуновић, Војислав Коштуница, Десимир Тошић, Коста Чавошки…), мада либералнијег опредељења, такође одлучила за платформу „сви Срби у једној држави“, одлучна да сруши „последњи бастион бољшевизма“, мислећи на СПС, који је посматран као Кербер дотадашњег тоталитарног режима.
Идеолошки супротстављене, ове три групације је повезивала заједничка нит о свесрпској федерацији постављеној на стубовима формулисаним у жељама поменуте три странке – демократска (ДС), модерна (СПС) и правична (СПО) заједница српских земаља.
Насупрот њима стајале су ултралибералне снаге прозападне оријентације, уједно „заражене“ нефункционалним југословенством, попут Удружења за југословенску демократску иницијативу (УЈДИ), Савез реформских снага Југославије за Србију и Војводину, „појачане“ и странкама, у то време изразито антисрпски оријентисаних, националних мањина.
Избори за Народну скупштину Републике Србије, једини пут од обнове вишестраначја до данас, одржани су по већинском систему, реализовани у два изборна круга током децембра у чак 250 изборни јединица, а, упркос томе што је само 27% грађана с правом гласа пре избора кроз анкете саопштило да је страначки опредељено, гласачке листиће у кутије је убацило 71,5% уписаних у бирачки списак.
Тадашњи изборни закон није предвиђао цензус, тако да је народне преставнике добило 15 изборних листа, од тога осморо кандидата из редова група грађана, практично самосталних „играча“.
Убедљиво је тријумфовао СПС, с комунистичком звездом петокраком на свом логотипу, коме је поверење поклонило 46,1% изашлих, што је Милошевићевој партији донело 194 мандата. Следили су СПО са 15,8% (19 места у парламентарним клупама) и ДС, чији редни број је заокружило 7,4% гласача, а изборна математика израчунала да им следује 7 посланика.
Поменути либерали и листе националних мањина скупиле су заједно нешто више од 6% гласова, обезбеђујући својим присталицама 15 мандата, од чега је 8 припало заступницима интереса војвођанских Мађара.
Следствено резултатима, социјалисти су самостално формирали парламентарну већину, од лаке – власти формирајући Владу Србије на челу са др Драгутином Зеленовићем, али је она потрајала свега 10 месеци, од фебруара до децембра 1991. године, а наведени однос снага у скупштини нешто дуже.
Турбуленције у нестајућој СФРЈ, ратови и санкције временом ће променити тренд доминације једне странке.
А што се једном прекине, претешко се спаја. Бар је код нас тако.
Извори:
– В. Гоати: Избори у СРЈ од 1990. до 1998, ЦЕСИД, Београд, 2001.
– З. Михајловић, З. Радоњић: Две деценије вишестраначја у Србији, Службени гласник, Београд, 2011.
– М. Јовановић, Д. Вучићевић: Како, кога и зашто смо бирали: избори у Србији 1990 – 2020, том 1, Институт за политичке студије, Службени гласник, Београд 2021.
– Дневни листови Борба и Политика, Београд, 1990.
