Књиге Лоренса Дарела имају готово култни статус у Србији, али његова нетрепељивост према овим просторима је била велика.
Лоренс Дарел, британски књижевник, песник и драматург, један је од најистакнутијих аутора 20. века, познат по својој изузетној прози и поетском изразу. Његова дела одишу богатом атмосфером, филозофским промишљањима и сложеним психолошким портретима ликова, док су његови описи Медитерана и Оријента обојени дубоким личним доживљајем простора и културе.
Најширу славу стекао је својим ремек-делом „Александријски квартет“ (1957 – 1960) четвороделним романом који истражује релативност људске перцепције и природу истине кроз испреплетане приче о љубави, политици и егзистенцијалним питањима.
Иако је популарност „Александријског квартета“ опала на Западу, Дарелова дела и даље имају верну читалачку публику у Србији. Његови романи су готово у потпуности преведени на српски језик, а нова издања се редовно појављују у књижарама, што потврђује трајни значај његовог опуса у овом делу света. Александријски квартет је оставио толико дубок траг у српској култури да су стихови из њега пронашли пут и до популарне музике – позната песма Беби Дол „Мустафа“ садржи цитате из овог књижевног класика.
Занимљиво је да је сам Дарел једно време живео у Београду, где је радио као аташе за штампу британске амбасаде од 1949. до 1952. године, у периоду када се Југославија тек опорављала од Другог светског рата и градила нови политички систем. Ипак, Београд и тадашња комунистичка Југославија нису му остали у лепом сећању – те се у писмима својим пријатељима о Београду изражавао изричито негативно.
Дарелова нетрпељивост према комунистичкој Југославији била је очигледна, а његови боравци у Београду обојени дубоким незадовољством и презиром према политичком систему, али и самом друштву у којем се нашао. Као ватрени антикомуниста, није крио своје негативне ставове у приватној преписци, где је често критиковао режим, али и сам народ, не бирајући речи.
Његова писма пријатељима сведоче о осећају отуђености и гнушању према средини у којој је радио: „Ово је упарложена и грозна полицијска држава,” пише Дарел, додајући да ће „имати пријатно задовољство да овом тупавом народу помажемо и охрабрујемо га у настојањима да сруши своју идеолошку Палату.” Његова фрустрација додатно ескалира у следећем писму, где Београд описује као место хиљадама миља удаљено од Медитерана, „равно, са свих страна заробљено копном, настањено свињама, које је немогуће разликовати од Срба и обратно.”
Написао роман који се одиграва у Србији
Године 1957. Лоренс Дарел објављује роман „Бели орлови над Србијом„, у којем исписује фикционалну причу о британском агенту на тајном задатку у комунистичкој Југославији. Главни јунак долази да истражи мистериозно убиство енглеског амбасадора, али и гласине о могућем поновном окупљању српских ројалистичких снага. Историчари књижевности примећују да је овај роман очигледан Дарелов покушај (и то неуспешан) да напише нешто на трагу Ијан Флеминговог „Џејмса Бонда„, чији први роман, „Казино Ројал„, излази 1953. године.
„Бели орлови над Србијом“ се не убрајају у Дарелове најзначајнија дела и углавном остаје као књижевна занимљивост. Најинтригантнији аспект романа данас није његов заплет, него начин на који Дарел описује Југословене и Београд. Његови прикази су пуни стереотипа и изразитог презира – Југословене представља као људе без зуба, који „смрде на устајали кајмак и сунцокретово уље”. Описује их као народ који се тетура од шљивовице, док су ресторани у Београду готово нестали, јер су већином претворени у мензе, а оно мало што је преостало нуди јела са, како приповедач истиче, „укусом Стаљиновог брка”.
Изгубио Нобелову награду од Андрића
Ипак, Дареловој мржњи и неразумевању према овим просторима супротставило се једно од највећих животних изненађења. Како показују архиве Нобеловог комитета, најближе добијању Нобелове награде за књижевност био је 1961. године, када су у најужи избор за награду ушли управо Дарел, Грејем Грин, Џ. Р. Р. Толкин, Карен Бликсен и Иво Андрић.
На крају, као што је познато, престижно признање те године припало је српском и југословенском писцу Иви Андрићу. Дарел, који је од својих пријатеља из Академије сазнао да је изгубио за тачно два гласа у корист Андрића, остао је затечен оваквим исходом. Наводно се касније свом дугогодишњем пријатељу Хенрију Милеру пожалио речима: „За тог Андрића никад нисам ни чуо.” Иронија судбине учинила је да награда, коју сваки писац прижељкује, оде управо у руке писца из земље коју је презирао.
Теодор Мирковић, Србија данас
