„Дунавски Титаник“ запловио је тог 9. септембра ПОСЛЕДЊИ ПУТ: „У мутним дубинама реке пронађена је и мајка која је грчевито држала тек рођену бебу“

0

Сваког 9. септембра Београђани се сећају највеће речне несреће у Београду. Те 1952. године је у таласима Саве и Дунава, између Великог ратног острва и Куле Небојше, потонуо путнички брод “Ниш” односећи са собом животе стотине људи.

српски титаник
Фото: Youtube printscreen

Због размере трагедије назван је „Дунавски Титаник“

Тог дана је интересовање за редовну бродску линију „Београд – Земун“ било веће него иначе. Брод „Ниш“ је имао капацитет од 60 особа, али је тог дана продато чак 106 карата.

Преживели су касније причали да је на броду било близу 150 људи, било је мноштво деце и ђака, као и путника с месечним картама, тако да тачан број никад није утврђен.

Према саопштењу тадашње полиције, брод је кренуо из Београда у 13:07 сати. До Ушћа је допловио нормално, а онда га је захватио јак ветар, киша и град. Све што је капетан Фердинанд Нобило покушао како би спасио брод, било је безуспешно. „Ниш“ је под ударима олује потонуо за 3 минута, док је од поласка прошло само 5 минута.

Кобна одлука капетана брода

– Одлучио сам да кренем раније због тога што су путници стално долазили на брод, да га тако не бих преоптеретио – изјавио је Нобило после несреће (Политика, 10. септембар 1952.)

Када су га захватили јака киша, град и ветар који је дувао брзином већом од 100 километара на час, капетан је наредио крманошу да окрене прамац према ветру и брод приближи обали, али сваки маневар је био узалудан. Од силине ветра у 13 часова и 12 минута брод се претурио и потонуо на дно реке на дубину од 14 метара. Потраживши заклон од кише гро путника је у том тренутку било заробљено у утроби брода – у бродском салону.

Сведочење човека који је пецао на обали Саве и био очевидац трагедије рекао је да се ништа није видело, једва да се видела контура брода кроз кишу и град, а чули се се очајнички крици људи, док су киша и град бездушно тукли.

Путницима од којих је већина остала заглављена у салону брода, притекли су у помоћ и лађари и рибари, али олуја је била немилосрда. Многи су се удавили пре него што су чамци уопште стигли до њих. На бродоломнике које лађа није одвукла у понор, тада се сручио град величине кокошјег јајета. Леденице су људима буквално разбијале главе. Без свести, нестајали су у речним таласима. А онда је бес природе утихнуо нагло, баш као што је и дошао.

Тридесетак преживелих спасили су се само захваљујући срећи. Исте ноћи из мутних речних дубина извучен је брод „Ниш“.

Како је Лозничанин преживео највећи бродолом у Србији

Лозничанин Радомир Буцко Васиљевић, један је од преживелих са брода „Ниш“.

Највећу речну трагедију забележену у Србији, преживео је захваљујући својој снази и вештом пливању које је још као дечак савладао на брзацима Дрине. После толико година говорио је о том догађају јер, како каже, жели да остане записано да је тог дана настрадало око 130 људи који су се укрцали на брод дупло мањег капацитета.

– Као тек свршени матурант гимназије који је из Лознице кренуо да се упише на Факултет шумарства у Земуну, тог дана завршио сам у таласима реке из којих сам само чудом извукао живу главу – испричао је раније за Блиц Радомир Васиљевић.

Кренуо је у Београд са 1.000 динара које му је мајка дала, а до престонице је са десетак другара стигао возом, где га је сачекао сестрић Мирослав Вишњић, четири године млађи од њега. Заједно су купили карте за брод до Земуна.

Брод „Ниш“ је после извлачења са дна реке изгледао скоро неоштећено / Фото: РАС Србија

Била и жена која је тек изашла из породилишта са бебом

– Попели смо се на палубу, а онда, пошто се време мењало, предложио сам да сиђемо у доњу кабину. Прескочили смо на шлепер, а онда се некако угурали у доњи део брода, где смо се склонили од кише и ветра. После неколико минута, из црних облака развило се невреме, киша праћена градом, а он памти да је јак ветар отворио бочна врата брода и да су путници кренули ка супротној страни. У општој пометњи, брод се нагао и вода је почела брзо да продире. У једном делу седела је жена која је тог дана са бебом изашла из породилишта. После трагедије мајку су нашли под водом са стегнутом бебом у наручју. Страховала је да је не изгуби у дубини реке која је на том месту била око 14 метара – говори Радомир бришући сузе.

Слушајући запомагања невољника и гледајући како их река гута, покушао је преко клупа да се домогне излаза. Био је млад и јак, добар спортиста и фудбалер, па је за собом вукао и сестрића Мирослава:

„Пре него што је брод запловио, разговарао сам са девојком која је тог дана положила пријемни испит на Медицинском факултету. Имала је коврџаву косу и док сам покушавао да изађем из утробе брода који тоне, чуо сам је како рашираних руку тражи спас. Последње што сам чуо био је њен крик и неколико уздаха пре него што је из воде остала да вири само њена коса. Нисам могао да јој помогнем, али сам са сестрићем успео да скочим у реку и запливам ка обали, према Небојшиној кули“.

Наредних дана објављено је да се 127 особа утопило, а он се сећа да је на списку преживелих било њих 21. После више од шест деценија у њему су жива сећања на трагедију која до тада није забележена на овим просторима. Сећа се приче о официру који је спасао дечака мислећи да спасава своје дете. Остао је без жене и сина, а спасеног дечака предао је родбини која је преузела бригу о малишану.

– Провео је са тим дететом 24 сата, оставио га код фамилије, а затим се убио. Није могао да поднесе трагедију која га је снашла – сећа се Лозничанин, један од четворо и преживелих бродоломаца.

Политика и Борба, тада једини престоничке листови, нису имали „места“ на првој страни за вест о потонућу „Ниша”. Разлог за то јесте да „није било примерено” да се уз свечарски текст нађе и информација о бродској катастрофи у Београду. Полетни социјализам младе државе није благонаклоно гледао на писање о неуспесима и несрећама, па су и текстови о потонућу брода „Ниш” сведени на најмању могућу меру.

српски титаник
Сачуван исечак из новина на којем је скициран брод „Ниш“ / Фото: С. Пајић, РАС Србија

Трагедија је препуштена колективном забораву и до данас није добила ни споменичко обележје ни значајније место у литератури, ако се изузме роман Владе Арсића Бродолом, пише Политика.

Ипак, „диктатуру оптимизма” преживели су и надживели записи и урбане легенде о страдалим и чудом избављеним путницима брода смрти:

– О Земунцу Драгољубу Јовановићу: тог јутра је постао отац, па је отишао у Београд да купи поклоне и у повратку је страдао на „дунавском Титанику”. О Марији Димитријевић: утопила се заједно с две малолетне ћерке, а трећа је остала жива зато што ју је мајка оставила код пријатељице у Савском пристаништу, јер је на „Нишу” била превелика гужва. О Београђанину Љубиши Петровићу: иако непливач, одржао се на површини, држећи се за даску, док га спасиоци нису извукли. О мајци која је тог дана изашла из породилишта: нашли су је у утроби брода, с бебом стегнутом у наручју. О Ани Бајзерт, радници текстилне фабрике „Сутјеска”: није знала да плива, а таласи су је неким чудом живу доваљали до обале. О мајору ратног ваздухопловства који се домогао копна, веслајући једном руком, док је другом држао дете које је спасао. Његов син и супруга су остали у потопљеном броду…

Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.