Годинама је Геро била једна од најугледнијих немачких политиколога. Али пошто је критиковала реакцију немачке владе на пандемију и прокси-рат у Украјини, наједном је у јавности представљена као државни непријатељ.
Многи читаоци можда никада нису чули за Улрике Геро — али до краја овог чланка, питаће се како је то могуће, с обзиром на то да се она налази у средишту једног од најневероватнијих случајева политичког прогона у Европи у новијој историји.
Пре само неколико година, Геро је била слављена као један од најцењенијих немачких – и европских – политиколога и водећих гласова по питању европских интеграција. За свакога ко је пратио дебату о будућности ЕУ у протекле две деценије, било би готово немогуће да не наиђе на Геро и њене идеје о „Европској републици“. Као плодна научница и јавна интелектуалка, често је била позивана да говори о различитим аспектима политике ЕУ.
Први пут сам срео Геро 2018. године у Хелсинкију, где смо се укључили у живу јавну дебату о Европској унији. Иако смо се сложили око недостатака блока у његовом садашњем облику, оштро смо се разишли око решења: ја сам се залагао за распуштање ЕУ и повратак сувереним националним државама, док се Геро залагала за радикалну демократизацију Уније. Њена визија је била инспиративна, али се такође потпуно уклапала у дугогодишњу традицију прогресивног европејства — перспективе која је, посебно у академским круговима, дуго представљала мејнстрим.
Заиста, током већег дела своје каријере, Геро је била пуноправни члан немачког (и европског) интелектуално-политичког естаблишмента. Почела је деведесетих година радећи под покровитељством истакнутих политичара попут Карла Ламерса, тадашњег портпарола за спољне послове Немачке хришћанско-демократске странке, и Жака Делора, бившег председника Европске комисије.
Од почетка 2000-их па надаље, прво је преузела улогу директорке за спољну политику Немачког Маршаловог фонда, а затим и директорке Европског савета за спољне односе — два најважнија трансатлантска тинк-тенка у Европи. Године 2013, Геро је чак била део званичне делегације немачког председника Јоахима Гаука током његове државне посете Француској.
До средине 2010-их, када је основала Европску лабораторију за демократију, која је повезана са Европском школом за управљање у Берлину, Геро се етаблирала као један од водећих стручњака за европска питања, објављујући многобројне радове у немачким и европским новинама и често се појављујући у ток-шоу емисијама у својој матичној земљи.
После нашег сусрета у Хелсинкију, Геро и ја смо наставили повремено да размењујемо идеје о Европи — све док није дошла пандемија. Док сам се борио да схватим лудило које је захватило свет 2020. године, открио сам да се удаљавам од дебате о европској (дез)интеграцији која је дуго дефинисала мој рад.
Штавише, као писцу са левице који је заузео веома критичан став о ковид режиму, то искуство ме је довело до дефинитивног раскида са политичком заједницом коју сам некада сматрао својом. У хиперполаризованој атмосфери пандемије, свака заједничка основа коју сам још увек делио са мејнстрим левицом – која је некада омогућавала дијалог са либералним прогресивцима попут Геро – била је заувек збрисана. Заправо, морам признати, помало стидљиво, да сам једноставно претпоставио да се Геро сврстала са ковид ортодоксијом – као што су то учинили практично сви њени вршњаци у интелектуалном и академском естаблишменту.
Зато сам, када ме је пре две године изненада позвала, био запањен причом коју је морала да исприча – и помало постиђен што се одвијала потпуно испод мог радара. Испричала је како је, откако смо последњи пут разговарали, постала једна од најоклеветанијих личности у Немачкој – отпуштена са универзитетског места, оцрњена у медијима, изопштена од стране академског естаблишмента, па чак и означена као непријатељ државе. Остао сам без речи. Како се ово могло догодити једној од најпоштованијих јавних интелектуалки у земљи?
Пад Героове почео је у октобру 2020. године, када је почела јавно да критикује мере усвојене током пандемије, растућу климу идеолошког конформизма и алармантно сужавање прихватљивог мишљења које је то пратило – контекст у којем је свако ко је доводио у питање политику против ковида брзо дочекан непријатељством од стране политичког и медијског естаблишмента.
Из њене либерално-прогресивне перспективе – можда помало наивне – она је само подржавала хабермасовске принципе отвореног дискурса: веровање да јавно мњење треба да произиђе из моћи бољег аргумента. У почетку, чак ни она није у потпуности схватила обим ауторитарне „нове нормалности“ коју је увела пандемија – или да је, доводећи у питање пандемијска ограничења и упозоравајући на демократско назадовање, прешла невидљиву црвену линију. Готово преко ноћи, њена јавна личност се променила у очима институција, медија и великих делова јавности – од славног мислиоца до „проблематичне фигуре“.
После критичких коментара и есеја, Геро је постала мета интензивне медијске пажње и негодовања на друштвеним мрежама. Критички чланци више нису разматрали њене аргументе; нападали су је лично, називајући је „контроверзном“ и одбацујући је као „теоретичарку завере“. Чињеница да ју је њен принципијелни став учинио све популарнијом међу демонстрантима против карантина, који су организовали велике демонстрације у Берлину и другим градовима лета 2020. године – које је политичко-медијски естаблишмент брзо означио као „крајње десне“ – само је продубио негативну реакцију против ње. У очима многих, Геро, доживотни прогресивац, сада је била „фашиста по асоцијацији“.
Ипак, почетком 2021. године, њен академски углед је и даље деловао нетакнуто. У пролеће 2021. године, запослио ју је престижни Универзитет у Бону – што је било круна дугогодишњег академског истраживања питања европске политике. Упркос контроверзи око њеног става о ковиду, Геро је топло дочекана од стране колега на универзитету, којима је очигледно било драго што су у своје редове дочекале тако истакнуту и успешну личност.
Те године, током божићних празника, Геро је написала своју критику пандемијске политике. Резултат је била књига Wer schweigt, stimmt zu (Ћутање значи пристанак) која је објављена у марту 2022. Књига је оштро критиковала несразмерност владиног одговора на Ковид и позвала на хитно друштвено и јавно обрачунавање и постигла велики успех. Остала је на листи бестселера недељама, а Геро је била преплављена писмима и имејловима људи који су јој захваљивали што је дала глас великом делу немачког друштва који је био утишан или оклеветан у званичном јавном дискурсу.
Академски свет, с друге стране, оштро се окренуо против Героове: једно је било писати чланке или давати интервјуе — али објавити целу књигу, и то бестселер, у којој се отворено критикују они који су, према њеним речима, били „спремни да жртвују демократију вирусу и прокоцкају своју слободу зарад наводне безбедности“, било је сасвим друго. Прешла је још једну невидљиву црвену линију. Истакнути академици су је напали на Твитеру. Позиви на конференције су почели да се смањују. Чак и на њеном још увек релативно новом радном месту на Универзитету у Бону, студенти и колеге су почели да је избегавају — или да се активно мобилишу против ње. Пандемија је открила све већи јаз између академског света и шире јавности, а Геро се нашла између тога.
У међувремену, непосредно пре објављивања књиге, Русија је извршила инвазију на Украјину, додатно трујући и милитаризујући јавну дебату. Манихејско размишљање и морални апсолутизам који су дефинисали еру ковида још су се више интензивирали. Подршка Украјини постала је грађански лакмус тест; критика владине политике више се није сматрала „претњом по јавно здравље“, него је сада окарактерисана као издаја. Геро се још једном нашла у центру свега овога.
У првој половини 2022. године, у неколико, тада ретких, телевизијских наступа, позивала је на мир, дијалог и дипломатију — изазивајући хистеричне реакције осталих гостију у емисијама, који су сви категорички били у проратном табору. Геро се још једном нашла у центру пажње медија — и још једном, бачена у улогу коју није изабрала, овог пута као такозваног „Путиновог апологету“. То је покренуло још један масовни талас напада на њу, у који су били укључени и истакнути политичари. Све чешће су оптужбе против Героове на друштвеним мрежама биле усмерене и на Универзитет у Бону — јасан покушај да се јавно осрамоти не само она, но и њен послодавац. Разне факултетске и студентске групе у Бону издале су саопштења против Героове.
Она, међутим, није била обесхрабрена. Напротив, почела је да ради на књизи о руско-украјинском рату, одлучна да је објави што је пре могуће. У међувремену, лета 2022. године, прве оптужбе за плагијат почеле су да се појављују у медијима. Иако су привлачиле пажњу јавности, оне су заправо биле релативно мање природе, укључујући парафразирани или делимично цитирани материјал у две њене књиге. У неким случајевима, чак је и признала грешке у каснијим издањима књиге. Обрасци описани у чланцима – раштркане фусноте, нејасни извори и лабаво парафразиране идеје – у најгорем случају указују на пропусте због временских ограничења, а не на обману.
Много је забрињавајућа чињеница да су неки немачки медији посветили значајна средства спровођењу форензичке анализе целокупног њеног опуса, ред по ред, у очајничком покушају да открију било какву грешку или недоследност, ма колико мала била. Ово није било новинарство; то је било оркестрирано уклањање. Заиста, Универзитет у Бону је готово одмах покренуо истрагу против Героове због наводног научног недоличног понашања. У међувремену, почеле су да се дешавају чудне ствари које су указивале на то да се иза ове кампање блаћења крије нешто веће – више од пуког рада неколико новинара са циљем да се изјасне.
На пример, прва оптужба за плагијат, која се појавила у Франкфуртер Алгемајне Цајтунгу 4. јуна, већ је била повезана на њеној Википедија страници увече 3. јуна. Или је неко пажљиво пратио ситуацију, или је ово био део организованије кампање за уништавање угледа Героове – кампање у коју су потенцијално били укључени моћни елементи унутар обавештајног и безбедносног естаблишмента.
У то време, и сама Геро би се насмејала таквим тврдњама као параноичним фантазијама. То је било све док није добила неочекивани позив, почетком августа 2022. године, од старе пријатељице која је радила за БНД, немачку обавештајну агенцију. Предложила је састанак – али јој је рекла да остави телефон код куће. Оно што је имала да каже звучало је као нешто директно из романа Фредерика Форсајта. „Мораш бити опрезна, Улрике“, рекла јој је. „Мета си. Желе да те униште“. Наставила је рекавши да се недавне измене њене Википедија странице могу пратити до неколико АјПи адреса – све се налазе преко Атлантика, у Вашингтону. Порука је била несумњива: активизам Героове је привукао пажњу људи високо рангираних у НАТО круговима – у Немачкој и шире.
У почетку, Геро је била скептична. „Зашто би се тако моћне институције толико плашиле некога попут мене?“, упитала је. „Немам никакву моћ, никакву политичку функцију“. „Имаш харизму, Улрике, људи ти се диве и поштују те“, одговорила је њена пријатељица. „У временима попут ових, то је управо оно што може да утиче на јавно мњење“. Геро је напустила састанак у шоку, мада је остала сумња: можда је њена пријатељица претерала. На крају крајева, сасвим је природно да обавештајни оперативци виде завере иза сваког угла. Међутим, догађаји ће ускоро развејати њене последње преостале илузије — или наде.
Крајем септембра, убрзо пошто је предала рукопис за своју књигу о руско-украјинском рату, позив Героовој да буде члан жирија за престижну награду НДР за нефикцију – јавно објављен истог јутра – нагло је опозван у року од неколико сати. У року од неколико дана, њој је опозвана свака преостала говорничка обавеза у њеном календару, укључујући дуго заказана предавања у Милану, Бриселу и Бечу. Јасно је да је у току био заједнички напор да се Героова уклони из јавне сфере – не само у Немачкој, но широм Европе. У једном случају, запослени у аустријском пословном удружењу – једном од организатора догађаја – приватно је обавестио Героову да је отказивање уследило „после позива вишег ауторитета“.
Геро је сада била приморана да се суочи са застрашујућом могућношћу да је њена пријатељица говорила истину. Њени непријатељи су пржили земљу око ње. Пошто је и сама постала помало параноична, није могла а да се не запита да ли је овај изненадни талас отказивања намерно темпиран да се поклопи са скорим објављивањем њене нове књиге, која се појавила на полицама само неколико дана касније. У коауторству са Хаукеом Рицом, књига Endspiel Europa — Endgame Europe (Европа: крај игре) контекстуализовала је рат у Украјини као прокси-рат (рат на даљину) између НАТО-а и Русије, који је делимично изазван мешањем САД у Украјини. Ово гледиште се данас све више признаје, чак и од самог Доналда Трампа — али у време када је књига објављена, била је анатемисано у Немачкој (а углавном је и данас).
Као и у случају текста о ковиду, објављивање књиге покренуло је нови талас јавног оцрњивања Героове — овог пута интензивније и агресивније од свега са чиме се раније суочила. Суочавајући се са НАТО-ом, Геро је вероватно прешла крајњу црвену линију. Њен сопствени универзитет издао је јавно саопштење у којем се дистанцира и од Геро и од њене књиге — иако без експлицитног именовања било кога од њих. Убрзо после тога, Геро је морала на боловање: две године неуморних напада — близу 200 злонамерних чланака написаних против ње од краја 2021. — и све већи психолошки притисак узели су свој данак. Могло би се тврдити да је кампања постигла свој циљ: била је сломљена, емоционално и психолошки. До овог тренутка, већина њених пријатеља ју је такође избегавала. Па ипак, коначни чин „поништавања“ је тек требало да уследи.
Само неколико месеци касније, у фебруару 2023. године, Геро је обавештена да је отпуштена са Универзитета у Бону због плагијата — без упозорења или могућности да исправи могуће грешке, као што је уобичајено у таквим случајевима. Била је свесна прелиминарних истрага, али због боловања није могла да се правилно брани. Одлука је била без преседана: никада раније у послератној Немачкој професор није био отпуштен само због плагијата. Оно што је ствар учинило још апсурднијом била је природа наводних прекршаја — мање грешке у цитирању раштркане на десетак страница, што је чинило отприлике 1% укупног садржаја у делима која нису била чак ни академски трактати, него полемички есеји намењени широј публици.
Нема сумње да је ово била политички мотивисана одлука — она која није имала никакве везе са Улрикиним академским квалификацијама или научним интегритетом. Како је један немачки коментатор рекао : „Зар није јасно да су оптужбе — чак и ако су делимично тачне — служиле само као изговор? У суштини, радило се о кажњавању незгодне личности, вероватно са додатним циљем застрашивања других“. Ово постаје још очигледније када се узме у обзир да је универзитетски омбудсман за сумњиве случајеве научног недоличног понашања, проф. др Клаус Ф. Гердиц, уставни правник, био гласни присталица владиних мера током пандемије — и стога је очигледно био пистрасан према Герооиним ставовима.
Али фокусирати се на било коју појединачну особу у овој причи било би обмањујуће, јер оно што Героин пад чини тако упечатљивим јесте очигледна координација између више актера – медија, универзитета и, ако је веровати њеној пријатељици, чак и елемената обавештајног апарата НАТО-а. Заиста, када се погледа низ догађаја, не можемо се отети питању да ли је „скандал са плагијатом“ који су медији изазвали био део шире стратегије, постављајући темеље за отпуштање под маском академског недоличног понашања.
Док ово пишем, врло сам свестан ироније: покушаја да се схвати пад Героове позивањем на оно што би неки могли назвати „теоријом завере“, у одбрану некога чији је углед уништен због наводног промовисања таквих теорија. Али управо због тога, дугујемо јој – и интелектуалном интегритету – да пратимо доказе где год они воде, без обзира на то како могу бити прихваћени у мејнстрим круговима.
И постоји добар разлог да се верује да ово није био само лов на вештице него случај политичког прогона — да је Героова била мета моћних сила, укључујући елементе немачке државе, јер је била утицајна јавна интелектуалка која је представљала претњу статусу кво. За то је требало не само да буде поништена но и уништена. Током две године, све што је Героова градила деценијама систематски је уништено: њен углед, њен кредибилитет, њена пријатељства и на крају њен положај — заједно са њеним средствима за живот. Могло би се чак тврдити да је њена казна била тако строга управо зато што је већи део свог живота била део естаблишмента — и сматрало се да га је издала починивши крајњу јерес: размишљање својом главом.
Њен случај представља језиво сведочанство ауторитарног скретања немачког друштва, и западних друштава уопште, где се о неслагању више не расправља него се кажњава – чак до те мере да се гоне професори са сталним радним односом, који су некада били готово недодирљиви. То је прича која би требало да разбије све преостале илузије о правом стању западне либералне демократије. Међутим, на крају крајева, није потребан доказ о завери да би се неко згрозио поступком против Героове. Ако је сваки укључени актер заиста деловао независно, слика је вероватно још више узнемирујућа – слика естаблишмента који је толико нетолерантан према неслагању и контрадикцијама да инстинктивно креће да их искорени где год се појаве.
Заиста, једна недавна студија истакла је нагли пораст отпуштања професора у Немачкој због изражавања мишљења која су била супротна мејнстрим наративима – или, речима самих аутора, због „идеолошке непослушности“. Ово је значајан помак у поређењу са претходном готово неповредивошћу сталних академских позиција. Наравно, репресије нису ограничене само на академски свет – оне су део ширег обрасца репресије и прогона сличних Штазију који је захватио Немачку. Последњих година, људи у широком спектру друштва – укључујући научнике, лекаре, адвокате, судије, државне службенике и обичне грађане – били су оцрњени, отпуштени, ућуткани или чак кривично гоњени због изражавања супротних ставова о две кључне кризе нашег времена: пандемији ковида-19 и рату у Украјини.
Лекари попут Волфганга Водарга и Сухарит Бакдија, који су рано покренули питања о пропорционалности и научној заснованости пандемијских политика, били су јавно оцрњени и изложени институционалном (а понекад и правном) притиску. Директор осигуравајуће компаније Андреас Шефбек изгубио је посао пошто је објавио податке који су доводили у питање безбедносни профил вакцина. Уметници и забављачи попут Лисе Фиц и Еве Херциг доживели су отказивање наступа и повлачење уговора због изражавања критичких мишљења. Позната новинарка Габријеле Кроне-Шмалц и истраживачки репортер Патрик Баб нападнути су и професионално маргинализовани због залагања за дипломатска решења сукоба у Украјини.
Чак ни судије и адвокати нису поштеђени. Кристијан Детмар, судија породичног суда, суочио се са судским поступком пошто је пресудио против мера против ковида у школама. Писци попут Си-Џеја Хопкинса (писао сам о његовом случају), уметници попут Сајмона Розентала и политички активисти попут Мајкла Балвега – оснивача антилокдаунског покрета Кверденкен – такође су гоњени или притворени под изговорима који делују све више политички.
Овај образац репресије показује мало знакова јењавања. У ствари, под вођством Фридриха Мерца, спреман је да се интензивира. Нови немачки канцелар, познат по свом чврстом атлантизму и ратоборном ставу према Русији, није крио своју жељу да позиционира Немачку као водећу војну силу унутар НАТО-а. Његова реторика сугерише заокрет ка још конфронтационијој спољној политици – политици која захтева не само војно наоружавање, но и идеолошко усклађивање на домаћем фронту. У овом контексту, може се очекивати да ће се неслагање све више представљати као претња националној безбедности.
Али прича о Героовој — и другим савременим дисидентима попут ње — није само прича о репресији. То је такође прича о отпору и издржљивости. По њеном сопственом признању, била је доведена до веома мрачног места и била је веома близу тачке слома, али је пронашла снагу да се бори. Та снага је, делимично, дошла од огромне подршке коју је добила од онога што би се могло назвати новим немачким отпором: милиона широм земље који су одбацили успостављене странке у корист „популистичких“ алтернатива попут АфД и БСВ. Заиста, Героова тренутно оспорава своје разрешење путем судског система.
Следеће рочиште заказано је за 16. мај 2025. на Регионалном радном суду у Келну. Можемо се само надати да ће судије коначно признати оно што је одавно очигледно: да је отпуштање Героове било политички мотивисано и без легитимног основа. Пресуда у њену корист не само да би понудила извесну меру правде после свега што је претрпела, него би послала и важан сигнал — да независно правосуђе и даље функционише у Немачкој и да демократски темељи земље још нису у потпуности еродирани.
Томас Фази, thomasfazi.net
Превод, опрема: Хронограф
Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама WMG услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
