Да сам ја Вучић, одмах бих полудео, јер је толико тешко у овом времену водити Србију. И зато нека многи не хрле да га замене, без велике снаге… Свестан тог стања, узео бих таблете, имао „гуруа“ или духовника и брзо бих се „скоцкао“. Тада би ми кренуле мисли, осећања, а можда и сећања.
Да био сам млад и занесен причом свога шефа о великој Србији. Било је лепо. Можда је то имало смисла. У сваком случају, било је такво време. Али човек се мења, само магарац никад не мења мишљење.
Онда се десила 2000. година. Можда, све лоше што је задесило Србију после 2000. године није ствар стихије и спонтаности, него је све детаљно планирано. Пљачка и дезинтеграција Србије, дужничко ропство…
Шта, Запад је унапред планирао и да коначну српску предају Косова не потпише ДОС-овска власт, него они који су 1999. учествовали у одбрани државе од евроатлантске агресије, да велеиздају потпишу тзв. велики националисти? Зар су имали обавезујући однос са извршиоцима велеиздаје? Можда. Видећемо.
У сваком случају, српски народ, не први пут у историји, задржао је аждају која је на овај или онај начин редом кренула да потчињава. То заустављање аждаје од велике је важности и за Русију и за човечанство. Али идемо даље.
Из београдско-приштинских позиција које су супротстављене не може се изаћи брзо и по кратком поступку, осим у случају да Београд претрпи потпуни пораз, или ратом.
Да сам ја Вучић, не бих полемисао ни са самим собом, а поготово не са злонамернима или коментарисао оне догађаје и активности који су пројектовани од разних служби у циљу слуђивања народа. Између осталог, избацивањем огромног броја непотребних информација, кобајаги бринемо о свему, а уствари не бринемо о суштини, и вешто стварање стања антипажње. Покоравамо се неким лажним вредностима Запада, па се за нешто што је очигледно неприродно и настрано, а у таквом стању, доводимо се у дилему је ли то нормално или није. Не треба да се бојимо. Па нашим прецима живот је свакодневно био угрожен. Човек са великим срцем и врлином, пред којим је велики позив, вечитим вредностима загрева срца другима, зарад заједничког великог подвига.
Да сам ја Вучић, организовао бих референдум са питањем у вези с Косовом (потписивање обавезујућег споразума који подразумева поделу), на којем се очигледно не би добила подршка народа. А онда би се распустила Скупштина и организовали ванредни парламентарни избори на којима би Вучић (СНС) добио апсолутну победу. То би били последњи у серији ванредних избора, коју сам најавио пре првих ванредних избора (2012. год).
„Сви који себе узвисују, понизиће се, а они који се смирују, узвисиће се“. Њихову част, народ ће бранити као своју. Вучићев најважнији задатак је да не потпише велеиздају, а да у исто време у наредној деценији не уђе у рат. И то је могуће, јер у српском народу увек има семена Лазаревог.
Треба бити спреман и на могућу даљу дезинтеграцију Србије (Република Војводина, аутономија тзв. Санџака). Јел хоћете дезинтеграцију? Е, можда најбољи одговор на то није за јавно изношење.
Да сам ја Вучић, знао бих да ли сам одабран и да ли могу бити вођа српском народу – ако не полажем наду у себе и у друге, но у Бога, Спаситеља нашег, и ако вредно радим за народ.
И на крају сваки текст завршавам: Победимо кризу радом, радујмо се и радимо.
Бања Лука, 01.07.2018.
Председник СНП „Избор је наш“
