Септембра 1962, у броју 610, НИН је објавио причу Михаила Блечића о судбини Б. М. из Прокупља, који је био жртва погрешне дијагнозе лекара. Текст са наднасловом „Необичне људске драме“ и насловом „Случај Б. М. оптужује…“, који, између осталог, прате реченице „Жртве погрешне дијагнозе“ и „Уместо да лече оболеле, од правих стварају болеснике“, преносимо у целости.
Случај Б. М.
На оптуженичкој клупи седео је Б. М. Његове живе, водено плаве очи гледале су право у судију. Седео је мирно и слушао читање оптужнице.
… Тринаестог марта 1961. У стану М. В. тешка провална крађа. Седамнаестог априла из ормана је нестала целокупна гардероба инжењера Д. Т. у вредности од 150.000 динара. И тако редом – крађе, провале… Њих 10, 20, 30…
Двадесет деветогодишњи младић, тршаве косе, истурених јагодица и кошчатих руку – климао је главом.
Порота се повукла… Суд је донео одлуку: 10 година строгог затвора! Налаз комисије био је неочекиван: Б. М. није крив и суд га је ослободио – пресуда је поништена!
Оптужени је признао сва дела, осуђен на врло високу казну, а ипак проглашен невиним! Одиста необичан случај. У чему је разлог ове неочекиване одлуке? Вештаци су рекли: у његовој биографији.
Б. М. је имао тек 11 година кад су га Бугари заробили и одвели у Софију. После четири године боравка враћен је у Југославију. Дошао је кући, код маћехе у Прокупље. Желео је нешто да ради. А знао је само ужарски занат који је изучио у заробљеништву. У Прокупљу је постојала мала ужарска радионица. Хтео је да јој поклони мали плац од свог имања (у ствари имања своје покојне мајке) како би се радионица проширила у задругу.
Маћеха је рекла: „Не“! Он је био упоран. Дошло је до мањег конфликта који се претворио у свађу. Маћеха, њен син и ћерка навалили су на њега и свезали га. Позвали су лекара и рекли: „Полудео је“! Лекар је рекао: „Узбуђен је“! Треба га прегледати, детаљно.
Сутрадан, службеник Социјалног завода и милиционер – одвели су младића у душевну болницу у Топоници код Ниша. Одмах за њима стигла је маћеха. И дуго нешто разговарала с примаријусом др Стојаном Кулићем. Задржали су га у болници! Младић није могао да се помири с тим: он, здрав међу болесницима… Зашто?
Трећег дана већ је успео да побегне. Али не далеко. Потера га је ухватила и вратила натраг. У његов болеснички картон унета је дијагноза: шизофренија. Од тада његов живот се углавном одвијао на релацаја душевна болница – затвор!
Покушавао је да докаже како њему није место ту, међу душевним болесницима. Али, нико се на то није обазирао. И он је, кад год би успео, бежао одатле. И скоро увек долазио својој кући, покушавајући да умоли и уразуми своју маћеху. Али то се увек завршавало свађом и он је доспевао у затвор, а одатле опет натраг у Топоницу.
Године 1950. успева, по ко зна који пут, да побегне. Сада уместо у Прокупље одлази у Београд. Радећи разне послове упознао је једног официра и поверио му своје тегобе. Рекао му је да би желео да иде у армију. Официр му је дао прилику за војни одсек у његовом месту и младић се кроз неколико дана нашаоо међу регрутима у Ајдовшини.
Најпре је морао отићи пред војну лекарску комисију, која је установила да је способан за служење војног рока.
Кад се вратио из војске запослио се у једном кожарском предузећу у Београду (занат је научио у затвору). Предузеће је намеравало да га као вредног радника пошаље у кожарску школу. Међутим, предомислили су се чим су завирили у његову биографију. Јер тамо је било забележено да је био у затвору и у душевној болници. И, шта сад – опет се нашао на улици. Сео је у воз и отишао у Прокупље. Запослио се и плаћао стан маћехи! Њихове нарави су се опет сукобиле и он је поново био послат у болницу. Овог пута у Ниш, на нервно одељење. Лекар му је рекао да не болује од шизофреније и да би добро било да његова маћеха дође на преглед. Али она није дошла. Уместо тога – поново га је тужила. На суду је др Ивковић предложио да га опет пошаљу у болницу, код специјалисте.
„Филм“ се наставља понављањем кадрова: он бежи из болнице. Без средстава за живот, лута улицама Београда. И стално размишља: како наћи начина да се смири, да ради? Како скинути компромитујућу дијагнозу која га прогони, малтретира, гура у пропаст?
Овог пута чврсто је решио – у душевну болницу никада више! Али куда онда? Било куда!
Веровао је да њега, шизофреничара и робијаша (тако су га свуда звали) неће нико, сем душевне болнице и затвора. Једина алтернатива, дакле: у болницу или у затвор? Ипак – радије у затвор! Јер болница је за њега значила – пакао!
Али затвор се мора „заслужити“. Како? Дуго је размишљао о томе. И најзад – почео је своју операцију, у зиму прошле године по београдским улицама: провалне крађе. Али свега неколико њих. Све што је узео из станова остављао је у својој собици. Све сем неколико ствари које је морао дати газдарици да би платио кирију. Убрзо је био ухваћен. У СУП-у је признао све своје крађе и много туђих. Не би ли остао што дуже у затвору! Јер једино тако је био сигуран да неће допасти у Топоницу, у свет коме није припадао.
Судски вештаци су установили да је он извршио само неколико крађа. А остале је „присвојио“. Скоро све што је украо педантно је чувао, не желећи да оштети недужне грађане. Крао је само да би створио разлог за затвор! И све бележио у свој дневник, све па и оно што му се догађало и што је видео у Топоници.
Психијатри, наши познати научници и лекари, установили су још нешто врло важно, скоро невероватно: младић Б. М. никада није боловао од шизофреније! Дешава се, ето: они који су дужни да лече болесне; од здравих људи стварају болеснике. Погрешна дијагноза окренула је младића путем несреће и страдања. Томе су, разуме се, допринели несхватљиви, нељудски поступци негове маћехе и средине у којој се кретао у паузама између затвора и болнице.
Б. М. је данас у ситуацији да почне свој живот из почетка. Да заборави, избрише све стравично и тужно из себе. Али, како то учинити? Како кад га људи не схватају и не примају! Он се данас нашао опет сам, на ветрометини живота. Данима, недељама лекари Неуропсихијатријске клинике у Београду у заједници са службеницима Завода за социјалну заштиту и бироом рада покушавали су да му нађу запослење. Али – без успеха! Изгледа да људи и не желе да пређу преко погрешно утиснутог жига оптужбе у његовој биографији. А, у ствари, то им је дужност. И не само то, но и да му укажу помоћ, свесрдно, људски. Јер наш закон рехабилитује оне који су грешили који су били криви, а камоли невино осуђене. Осим тога, по неписаном закону човечности: људски је помоћи човеку у несрећи. А драма Б. М. је заиста велика, дирљива.
Једино што ми преостаје, каже Б. М. – отићи у свет који ме не познаје! Побећи од своје прошлости. Почети испочетка. Само – како?
Сасвим је сигурно – све је то немогуће без помоћи људи. А они овде, у оваквим ситуацијама полажу испит племенитости, људске солидарности.
Како је дошло до грешке
У истом броју, иза овог текста, НИН је објавио и интервју са једним од вештака на суђењу Б. М, доцентом доктором Србољубом Стојиљковићем, шефом психијатријског одељења Неуропсихијске клинике, како би сазнали нешто о овом случају. Питања и одговоре преносимо у наставку.
Како се могло догодити да лекар одреди погрешну дијагнозу (схизофренија) болеснику кога је неколико пута прегледао?
– Није ништа необично да се при дијагностиковању било ког обољења погреши. Поготову када се ради о душевним обољењима која најчешће не настају само као последица инфекције или само једног одређеног чиниоца, него су резултат многих још увек довољно непознатих фактора интимно везаних за личност и услове под којима се она формирала.
Пре неколико година уназад дијагноза схизофреније се доста олако постављала: практично све оно што није било прогресивна парализа (душевно обољење узроковано сифилисом) алкохолна психоза или манично – депресивно обољење, оглашавало се схизофренијом. Заблуда је долазила углавном због тога што се болесникова личност посматрала само по симптомима који су тренутно присутни, или како се то у психијатрији каже, водило се рачуна о „попречном пресеку“ личности не интересујући се за његову личност пре болести, а још мање за услове под којима се она развијала.
Такав став психијатра према израженим симптомима оболеле личности условљавао је честу појаву, да су после кратког времена болесници сами покретали поступке, да им се раније постављена дијагноза „схизофренија“ скине, јер им је свакако сметала.
Можете ли нам рећи која обољења имају манифестације сличне схизофренији?
– Савремена психијатријска наука, која је, мора се признати веома много напредовала, допушта да се схизофренијом – огласе само они душевни поремећаји, са клиничком сликом схизофреније, настали из унутрашњих разлога (ендогених), који постепено доводе до цепања и разградње личности све до специјалне форме излапелости. Код оваквих болесника се у високом проценту налази слично обољење у блиских предака. Нажалост, код ове праве схизофреније могућности излечења су знатно несигурне. Но, на срећу, проценат праве схизофреније међу душевним болесницима није увек велик. Много чешће постоје други облици „схизофреније“ тзв. схизофрена реакција, где болесник изненада почне испољавати поремећаје сличне правој схизофренији, и то обично после неког одређеног узрока; најчешће после психичке трауме, емотивног конфликта, страха, или у току неке инфекције. Овај облик душевног поремећаја се данас, иако има готово исту клиничку слику као и права схизофренија, не може убрајати у схизофренију, јер има најчешће познати узрок настајања, кратко траје, веома добро се лечи, и не оставља последице на личност болесника. Због своје сличности са симптомима праве схизофреније овакви душевни поремећаји се данас називају „схизофрене реакције“. Пре неколико година и оне су биле третиране као схизофренија.
У којој мери је испољена склоност ка афективним иступима код болесника који је неколико година провео у душевној болницама и по затворима?
– Питање је уопштено и на њега се једним одговором не може одговорити. Сви људи се апсолутно разликују по многим својствима грађе њихових личности, па и по склоности за одлике испољавања својих емоција. Самим тим испољавање оваквих афеката зависиће од многих субјективних, психичких својстава, али и од објективних околности, првенствено услова средине у којој се налазе. Боравак у психијатријским болницама, затворима и др. свакако није пријатан, и поред свих посавремењених животних услова у њима. Он ће утолико бити непријатнији, уколико је личност душевно здравија, а осећање неправде тим боравком веће. Све то може да уздрма и најстабилнију личност, да је тешко неуротизује и да чак оформи извесне настраности психопатског типа, које ће се између осталога огледати и у разним афективним иступима.
Међутим, иако се догоди да неко неоправдано западне у такве животне услове, једино исправно је да друштво преузме на себе бригу око његовог правог збрињавања. Друштвена средина је та која са својим полиморфним збивањима често ствара многе последице у личности човека, па самим тим и једино позвана да их отклања. Несхватљиво је да још увек постоји отпор у друштву у неким колективима према ономе који је некад проводио време у душевној болници. Такав отпор ствара неповерење, продубљује осећање несигурности и гура бившег болесника најчешће у странпутицу, или поново на повратак у болницу.
Михаило Блечић, архива НИН-а
Наслов, опрема, лектура/коректура: Хронограф
