Вековима под велом мистерије: КО СУ ЦИНЦАРИ?

Цинцари, Власи, Куцовласи, Аромуни, Македо-Романи, Македо-Власи, Армањи или Армани, различити су етноними можда најстаријег и вероватно јединог (још присутног) аутохтоног балканског народа, око чијег порекла се и данас споре историчари, лингвисти, етнолози.

цинцари
Михаило Пупин/Фото: Н.А. Wikipedia

Ову тему ваљало би започети Каницовом примедбом како су Цинцари један од најважнијих културних елемената Балканског полуострва. Срби припаднике овог народа зову Цинцарима, Грци, Македонци и Бугари Власима (Βλαχους, што на грчком језику означава сточара са Пинда, неотесан, груб), док их Румуни сматрају делом своје романске етничке масе и називају их именом сличним своме – Аромуни. Турци их зову Улахлар, док се на албанском језику Цинцари зову Вллехë, или Çобани.

Откуд име

Душан Ј. Поповић, писац најбоље монографије о Цинцарима на српском језику, овако их је дефинисао: Цинцарин је по пореклу Илир или Трачанин, сасвим ретко Словен, по језику Роман, по вери православан, а по култури, барем у варошима Грк, по занимању сточар, трговац или занатлија; све остало, као његово име, презиме, национална осећања, држављански положај, сасвим је неодређено. Све може током живота да промени. Главна карактеристика Цинцара је неодређеност.

Необична фотографија Нушића из 1904. године , дело његовог кума и фотографа Милана Јовановића

Њихов родоначелник у нашем модерном друштву је Христифор Жефаровић. То је онај Жефаровић, аутор и илустратор прве наше модерне штампане књиге, илирическо-расцијански обшчи зограф, родом из Дојрана, али са јаким грекоманским примесама, готово грецизирани Србин који никада није савладао ни црквено-словенски језик, као ни језик ни руске ни наше редакције, него је писао или на грчком, или неком необичном мешавином књишких кованица и разних наречја балканског Југа.

Густав Вајганд (1870-1930), немачки лингвиста и етнолог, проучавао је језике и дијалекте Балкана, посебно језик Цинцара, и сматрао да су Срби били ти који су овај народ назвали Цинцарима. Најприхватљивија претпоставка о настанку овог имена Цинцар је да оно потиче од звецкавог изговора њихове речи цинци, што значи пет. Вајганд, кога је ангажовала румунска Академија наука, такође тврди да је цинцарски само дијалекат румунског језика, па их је назвао Аромунима. Тиме је слику о Цинцарима, оправдано или не, пресвукао прилично јаком румунском нијансом.

Држава и писмо

Наш Јован Цвијић у студији „Балканско полуострво и јужнословенске земље“ не пориче језичке сличности, али одлучно одбија сваку етничку и историјску сродност Цинцара, Армања или Армана, са Власима из источне Србије. Иако не оспорава да су до доласка Словена сви они чинили јединствену масу романизованих староседелаца Балкана, Цвијић за Влахе из Браничева, Стига, са Хомољских планина и из Шоплука (простор између Подунавља и Родопских планина) тврди да су у етничком погледу веома блиски Румунима, али за Влахе са Пинда ту блискост негира.

никола пашић
Никола Пашић

Цинцари никада нису имали своју државу, дуго ни сопствено писмо прилагођено језичким специфичности њиховог језика, због чега свој књижевни језик нису стандардизовали све до краја XIX века. Цинцарски језик, или Лимба арманеаска, спада међу најстарије новолатинске језике Балкана. Настао је у време римске владавине Балканским полуострвом, када су освајачи вршили јаке културне утицаје на нехеленско становништво јужног Балкана, на племена Илира, Трачана, Дачана, Пелазга и друга. У лингвистичком смислу цинцарски језик је дериват латинског, па самим тиме и спада у групу романских језика, али у подгрупу мање говорних језика, као што су ретроромански, валонски, пијемонтски.

Трагови Римљана

Цинцари, Власи или Армани су, као сви балкански народи, продукт етничких микстура. У основи они воде порекло од палеобалканских староседелаца Пелазга, или Пеласта и делом од античких Македоњана. Када је моћна Римска империја 229. год. пре Христа почела освајања Илирика, да би од времена владавине цара Октавијана Августа дефинитивно загосподарила Балканским полуострвом, оставила је на староседелачко становништво током наредних векова дубоке трагове своје државне праксе и разних продуката културе и супкултуре. Римско-латинска култура је померила дотадашњи утицај грчког језика на југ полуострва, који је у вековима хришћанске ере у неким крајевима полуострва где је у античко доба био присутан готово сасвим нестао.

Центар цинцарске културе био је током осамнаестог века легендарни град Москопоље, смештен на западном ободу историјске области Велика Влашка. Велика Влашка, или Мегаловлахија, протезала се на пространству који данас захвата делове четири балканске државе: Грчке, Албаније, Републике Македоније и веома мало западне Бугарске. У северној Грчкој Велика Влашка покривала је делове Епира, Тесалије, Македоније и Тракије; као срце цинцарске постојбине истиче се област омеђена линијом која води планинским венцем Пинд, посебно његовим северним огранком, југоисточним висовима Грамоса и Олимпа, преко Вермионе, Меглена, Преспанског језера, све до Охрида.

„Цинцари никада нису имали своју државу, а дуго ни сопствено писмо прилагођено језичким специфичности њиховог језика“.

На падинама ових планина налазе се погодна места где су Цинцари вековима аутономно живели својим специфичним сточарским начином живота. Места у Грчкој у чијим су чаршијама Цинцари били већинско становништво, или их је било у већем броју, били су Сиатиста или Шачиште, Козани или Кожане, Касторија или Костур, Науса или Науста, Влахоклисура, данас Клисура, Катраница (или Пирги), Сервија или Србица, Серфиџа, па Верија, Метсово или Мецово, Коница и друга. У градовима, трговачким центрима, Солуну, Јанини и Лариси, Власи трговци и занатлије представљали су уз Грке и Јевреје (у Солуну), чаршијски слој становништва. У Албанији, тачније у северном Епиру, Цинцари су држали северозападне падине планине Грамос и места Блаце, Шиписка, Селеница, и делове словенског Поградеса.

Они су били пореклом Цинцари

Многи знаменити припадници других балканских народа били су пореклом Цинцари, међу којима су: Рига од Фере, грчки револуционар, Петар Ичко, Карађорђев дипломата, Никола Пашић, Мајка Тереза (Агнеза Гонџа Бојаџи), Лазар Пачу, српски министар финансија, Михајло Пупин, знаменити српски научник, Питу Гули, вођ Илинденског устанка, Јане Сандански, члан ВМРО, Наум Крнар, Карађорђев слуга, Конда буљубаша, јањичар и српски устаник, Бранислав Нушић, браћа Манаки, први кинооператери на Балкану, Тоше Проески, Георги Хађи, румунски фудбалер, Симона Халеп, румунска тенисерка, Оливер Њего, српски оперски певач и многи други…

Мирослав М. Јовичин, Блиц