МАГ СРПСКИХ ХРАМОВА: Сећање на архитекту Предрага Пеђу Ристића (1931- 2019), који нас је напустио пре тачно годину дана

0

Навршио се пуни круг Сунца, окренула се година како међу нама није више највећи српски градитељ – жиждитељ, како је волео да га зову, архитекта, уметник, познавалац многих вештина и знања, човек и господин Предраг Пеђа Исус Ристић (Београд, 17. јануар 1931 – Београд, 5. август 2019).

предраг пеђа ристић
Фото: Приватна архива

Дуг је, леп, богат и душеполезан животопис овога мајстора – мага, препун великих подвига и мноштва недаћа које су га пратиле.

При свему, не сме се губити из вида сваке хвале вредно образовање Пеђино, нити сењачко одрастање, архитектонски педигре, младалачке авантуре на Ади и обалама великих река као и органска повезаност с Медиалом, Леонидом Шејком, Ољом Ивањицки, Фрањом Ликаром, Синишом Вуковићем, Јоцом Андрејићем, Илијом Савићем, Дадом Ђурићем, Владом Величковићем…

Интерес за Лепенски вир, најстарију цивилизацију белог човека, Европе и света, Пеђа је показао од самог откривања овог чуда. Расправу са професором Драгославом Срејовићем изазвало је разматрање разлога за необичну конструкцију јединствене лепенске куће. Пеђа је кренуо од затеченог стања на терену. Уз, на необичан начин сахрањеног Лепенца, прекрштених ногу, изградио је основу за тему докторске тезе „Реконструкција праисторијске архитектуре Лепенског вира“, коју је одбранио у Грацу, а све помоћу математике, астрономских параметара, „шестарења“, здраве логике и нама неухватљиве Пеђине прекогниције и антиципације.

Његова мисао да: „Нама је остао само још један простор који је нажалост већ угрожен, али у чијем пространству можемо да врдамо, а то је духовни простор. Можемо да га бранимо полугама демократских достигнућа `слободног` света – личним тврдим унутрашњим правом на слободно мишљење“, могла би да се сматра и својеврсним „вјерују“ најплоднијег српског архитекте православних храмова. Саградио их је око стотину и обновио педесетак. У ратовима крајем 20. века чак 14 цркава му је разорено. На срећу, неке су и обновљене или се обнављају.

Дела Пеђина су разасута по Србији, српским земљама и широм планете, готово свуда где живе Срби. Поменућемо тек неколицину ремек-дела: Васкрсење Господње у Подгорици, Вазнесење Господње на Убу, Храм Светог краља Јована Владимира у Бару, Цркву Гроба Христовог у Пребиловцима…

предраг пеђа ристић
Црква Христовог гроба, Пребиловци / Фото: Приватна архива

„Као и свака уметност, црква је облик молитве, односно литургије, а цео живот је у ствари продужена литургија до вечности“, једна је од великих мисли нашег жиждитеља.

Много је и онога што је осмислио, а није успео да опосли. Ако Џека Лондона, ловца, боксера, трагача за златом, утоваривача на бродовима Мисисипија, свашторада, Теслиног пријатеља, писца и нобеловца узмемо као узор – Пеђа Ристић би само набрајањем делатности вишеструко надмашио великог Американца. Вечити „сам свој мајстор“, препознат је прво на страни, позван за гостујућег професора на универзитетима у Грацу и Бечу, а тек у последњој деценији 20. века и у Приштину и на Факултет за конзервацију СПЦ у Београду.

Као градитељ (обновитељ) готово стотину уметничких атељеа по мансардама и поткровљима Београда и свега напред овлаш поменутог свакако, с правом, кандидује Предрага Пеђу Ристића да му се додели једна (одговарајућа) улица, понајбоље би било на његовом, родном Сењаку. Кандидатура је већ учињена градским властима; сада је на њима потез да му се достојно одуже.

Храм Васкрсења Христовог, Подгорица

Помен на Новом гробљу

Пријатељ Пеђе Ристића, архитекта Христивоје Павловић, који негује сећање на колегу и кроз заједничке анегдоте, каже за наш лист, да ће помен уметнику бити одржан данас у 11 сати на Новом гробљу.

– Причао ми је, како су, када је отворен Београдски сајам, он и Љуба Поповић, заједно радили као фирмописци. Љуба би писао, а Пеђа држао мердевине и „навигао га“. Дивио се Љубином потезу четком, говорио како га је извлачио „из колена“, а онда га имитирао, гестикулирајући као да свира трубу – присећа се Павловић.

Ране које су га болеле

Пеђа нас је укорењивао и животом и делом да загрлимо лепоту слатког православља – каже Горан Раденковић, професор Богословског факултета. – Примитивци га нису слушали и поред великог броја успешних и савршено изграђених цркава, а подигао их је више од светог краља Милутина, имао је поред себе и један мањи списак унакажених храмова. То су били храмови које је он уредно пројектовао, али су власти самовољно мењале пројекат и то су биле његове ране, ране рода српског, које су га болеле, и он је о њима често говорио. Болело га је што му је цркву у Славонском Броду порушио Анте Пркачин, заступник у Хрватском сабору, а не нека паравојна усташка формација.

Душан Миловановић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.