Срећом, све је више примера да наши винари од доброг грожђа праве – боље вино! Ти енолошки успеси, пак, само подвлаче наше еколошке мањкавости!
Ругалица о вину
Ако су господи Грцима и Латинима
спремали гозбе с оваквим винима,
краљеви наши, кукавци нам сињи,
доста су их и поштовали Латини!
Је ли ово из мочваре захваћено? Слично киши!
Да га пије, повратило би и море!
Е, ако смо с овим у прошевине ишли,
лепе смо невесте доводили у дворе!
Па зар овим да се посвете Дечани?
Овим би се и але и гује плашиле!
Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани?
Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине?
Па зар је ово вино за патријарха?
Ово амброзија? Ово златно пераје?
Пијем, па разумем Краљевића Марка
што пола пије, а пола Шарцу даје!
Ово је вино заседа у мраку!
Жаба у устима, канџа у стомаку!
Није ти ово ни радост сиромаку,
акамоли цару! акамоли јунаку!
Ако смо ово пред Косовом пили,
како смо могли — добро смо и прошли!
Боље да су нам браде осмудили
но, с овим што нам рекоше: добродошли!
Боље и гуја да пљуне у лице! Боље
и шлем с више рупа него у свирали!
Ако смо од овог узимали причест,
доста смо милости Божје и имали!
С чорбом по прслуку, са шталом у глави,
знам ја, винопије, како вам је било!
Не може нико ко наши винари
од бољега грожђа горе вино!
Поента „Ругалице“ је у њеној првој строфи. Опште „идентитетске“ и цивилизацијске поруке што још и данас нису стигле до духа народа протежу се кроз њу читаву, а у том смислу coup de grace је у последњој строфи.
Песма почиње запањеношћу да су краљевске гозбе за иностране пријатеље заливане винима „сличним киши“, ма „канџа у стомаку“. Али, јачина тог ругања не би смела да затрпа чињеницу да су гости и Грци и Латини, и православни и католици којима смо „у прошевине ишли“ и упркос „жаби у устима“ „лепе смо невесте доводили у дворе.“ Не сметнимо с ума, дакле, ту „екуменску“ поруку, то „братство и јединство“ које (у смислу ових редова повезује „винског“ и „љубавног свеца“, Трифуна и Валентина. Нарочито ми који, упркос кварењу вина и кварењима полиса још имамо пред очима живе лепоте и љуте муке „мешовитих бракова“ којима, додуше краљевским, и почиње „епична“ ова „ругалица“.
Дакле, са много збиље и веома малом ШАЛОМ У ГЛАВИ може да се установи више ругање нашем „нашинству“, него његовом „винству“.
Ако је српско вино заиста (било) тако лоше, ко је за то одговоран? Великаши „кукавци нам сињи“ или стварни сињи кукавци у то време, себри, занатлије и вински мајстори који свакако нису били великаши, већ готово робови. У сваком случају, поданици над којима су великаши и „краљеви наши“ имали сва права – све до одузимања живота, не само ако вино није било добро, него и ако је било ваљано, а они њиме из неког свог разлога, па и хира незадовољни. (Јер, и у Душановом законику има таквих одредби којима се дивимо истовремено док „грдимо“ сличне у данашњем „шеријату“.)
Е, сад, сасвим је друго чији су потомци данашњи и Срби и винари, па самим тим и до кога се све протеже одговорност за „крштавање“ и упропашћавање, односно кривотворење вина у односу на тадашње европске стандарде, с којима ми и данас поредимо ондања српска краљевства и царства. А то је, уосталом, остатак дубоког неразумевања феудалне државе, које опет у матрици националних митова готово подразумева да су сви данашњи и Срби и винари међу њима, потомци управо оних великаша, а нипошто (и) обесправљених себара, мајстора и занатлија и иних „нишчих“ и духом и имотом.
Пример Краљевића Марка можда је у томе најразгранатији јер и стварно и вредносно ритуално, често и на најпротивречније начине покрива велики број песничких мотива, али и уврежених стереотипа. Чак и они који умањују његов лик јунака, истичући вазални однос према тадашњој турској царевини у експанзији, превидеће да је он по историјским изворима заправо (дуго) био прави племић, витез и дипломата, припреман за то баш на Душановом двору.
Што се љубави тиче, из угла данашње „род(б)не равноправности“ можда је био ближи стереотипу о мушкарчини која то доказује и опијањем. Уз то, иако се народна поезија не бави тиме, имао је бар две „верне љубе“, једном се чак двапут женио, али је забележен и тада готово незамислив званичан развод с њом уз сагласност да по растанку може да ради „шта хоће“. Па чак и да се, као што јесте, уда за албанског племића.
Зато с друге стране, нема „доказа“ да Марко половином вина из тулумине опија свог верног саборца коња Шарца, зато што је вино – лоше. Штавише, тешко је спојиво да би он који у многим песмама чак и „злоставља жене“, па и пријатељице виле, дозволио својим подрумарима да праве лоше вино.
Пре ће бити да је национално-романтични народни певач 19. века тим ортачким пијењем јунака и његовог коња хтео да истакне значај закрвављених очију (и коња и јунака) у миту о јунаштву, правичном бесу и немилосрдности приликом одсецања глава непријатеља и иноверника, него да наружи квалитет и буке тадашњих вина. Јер, смисао оваквих порука слепих кантаутора деветнаестог века, у крајњем, јесте да све што је српско, па и рујно, налик крви, вино – као да белог није било – мора бити добро.
Било како било, упркос свему, па чак и парадоксално – завршни ударац последње строфе Симовићеве „Ругалице“ као да се слаже са нашом овде ругалицом националној митоманији. Јер, каже, да нико не може „ко наши винари“ да од тако доброг грожђа направи тако лоше вино. То је зато што уместо „кликера“, кефала, имају „шталу“ место мозга, дакле оданост смраду, прљавштини… ниску енолошку и еколошку свест.
Али, пазите добро, Симовић је упечатљив у наоко нијанси, грожђе овдашње је одлично, није никад „боље“. А ко ишта зна о виноградима и вину, зна да је многоструко већи и знања захтевнији труд око „винограда мога рукосада“, без занемаривања оног у справљању вина које се, пак, каже винарска мудрост, може „направити и од грожђа“.
Дакле, поручује, финале је – овде нама – менталитетски лоше. Можда збрзано. Наш конац дело не краси, него га квари. И кваси, и у смислу кисељења (потквас, додавање квасца) и додавања – воде. Тако у спортским такмичењима, тако у пољопривреди и економији где радије извозимо производе „нижег степена обраде“ него финалне прерађевине. На то иде и традиционално кукање које се пре само тридесетак година, рецимо, изражавало у грдњама Словенаца који јефтино купују „нашу малину“ и само је после спакују у „скупи сок“ који нам (пре)продају.
А има то везе и са оним „закрвављеним очима“ које су биле и спиритус мовенс деветнаестог века и тада, а можда и вазда слављене „хајдучке економије“ што се и данас оваплоћује у разним врстама званичног отимања.
Ево, уосталом, шта о томе каже прослављАни српски правник др Слободан Јовановић у „тестаменталном“ запису из лондонског избеглиштва под насловом “Један прилог за проучавање српског националног карактера“, који је вазда био актуелан, а последњих дана постаје и поново популаран. Бар у делу јавности.
„Код динарског типа има јунаштва, али има и самопрецењивања и самоистицања, што га чини несавитљивим и неприлагодљивим. Отуда и његова склоност да све своје неуспехе, па чак и оне за које је сам крив, тумачи неком неправдом… У динарским подвизима више је снаге и замаха, него плана и организације. Примери личног јунаштва јесу безбројни, али оно што се постигло не стоји ни у каквој сразмери с утрошеном снагом и поднетим жртвама. То је права пљачкашка привреда која се тера с националном енергијом. Од пресудне је важности да ли ће нови нараштаји умети да националну енергију троше с више штедње и рачуна, и да динарски динамизам од личног и хаотичног начине организованом колективном снагом.“
Срећом, све је више примера да наши винари од доброг грожђа праве – боље вино! Ти енолошки успеси, пак, само подвлаче наше еколошке мањкавости!
Љубомир Симовић, из збирке „Хлеб и со“ / Божидар Андрејић, Данас
Опрема, лектура/коректура: Хронограф
