Сетих се анегдоте с колегом с Богословског факулета. Био је дуго свештенички помоћник и купио је новог Југа. Испите је отаљавао са шестицама. Кога брига за знање и просечну оцену са студија, кад те чека добра парохија, је л’?
Стање у Српској цркви
Елем, помогао ми је око неке литературе за испит, а десило се да смо Пастирско богословље полагали истог дана. Ја добила десетку, он шестицу. Добро, мени је то био један од последњих испита, огуглала сам одавно на десетке (хвалим се) али, он је био револтиран: „Можеш ти да будеш одличан теолог, али никад ти нико неће веровати, јер си женско!“ После је дипломирао и рукоположен је за свештеника. Убрзо је купио и новог (или скоро новог) Аудија.
Ова прича верно осликава стање у Српској цркви данас. Већина свештеника има само средњу богословску школу, која пружа занатске вештине. Ономе ко планира да од тога добро живи, не треба факултет. Довољно је да зна да служи литургију, да врши „требе“ и да преписује проповеди. Не мора чак ни лепо да пева. Народ боље и не тражи. Важно је да се меће новац на иконе, јер „ваља се“. За Христову науку и не мари (познато је, ваљда, да Срби све најбоље знају), довољно је да се има пара за „свештеничке услуге“. Тако су сви задовољни, јер су испунили своје дужости према традицији, обичајима, како народним, тако пословним. А попови никога ништа не питају, не позивају у заједницу, да свако да допринос Цркви према мери својих способности и талената. Само гледају у „касицу“, „чреду“ и своје надређене у црквеној (хи)јерархији – да ли ће испунити њихова материјална и друга очекивања.
Корупција, непотизам, протекција, лобирање и негативна селекција у СПЦ су далеко гори него у држави. Државна и приватна предузећа, бар формално распишу конкурс за радно место, јер их на то обавезује закон, иако сви знамо да су конкурси намештени. У Цркви се чак ни толико не потруде да задовоље привид некакве законитости. Кадрови се постављају по критеријумима с почека овог пасуса. У Београду, предност увек имају гастарбајтери. Староседеоци су питоми и неорганизовани. Ко им је крив што су марљиво учили, а нису гледали од чега се живи? Ко им је крив што су искрено поверовали у речи Апостола Павла: „Нема више Јудејаца и Јелина, роба ни слободнога, мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу.“ (Гал. 3,28)?
Није овде проблем само освета лоших ђака, као што је то у држави. Ово је ипак Црква Божја, која је једина позвана да (за почетак бар морално) преображава своје чланове, па затим, кроз њих, и овај свет, који у злу лежи, и да га уподобљава идеалу Будућег Века, описаном у горњем цитату. А колико је Српска православна црква, годинама примењујући таква „мудра и праведна“ начела мита, корупције, полтронства и сваке друге махинације, у избору својих посленика на Њиви Господњој, у стању да оствари своју задатост, због које је и настала – немојте питати мене. Јер ја сам женско.