Данас се Србијом пронела сензационална вест – главна и одговорна уредница „Политике“ Љиљана Смајловић, поднела је оставку на ту функцију.
„Моја оставка је протест против менаџмента који спречава главну уредницу у самосталном руковођењу редакцијом“, образложила је она своју одлуку. На основу те изјаве се може закључити да се ради о одбрани принципа, а не о појединачном случају. Додуше, госпођа Смајловић није ништа казала о осталим својим функцијама. Да ли се и њих одрекла, у знак протеста против гушења медијских слобода у држави, или је ипак одлучила да их задржи?
Да се подсетимо ко је Љиљана Смајловић. Ево шта каже Википедија:
„Лета 1999. године је радила као консултант „Њујорк тајмса” и „Вашингтон поста”. Беше ли то оно лето када су по нама овде пљуштале бомбе, уз логистичку подршку истих тих „Њујорк тајмса“ и „Вашингтон поста“, које је госпођа Смајловић „консултовала“?
А по завршетку бомбардовања и доласку обојене демократије: „У октобру 1999. године прешла у недељник „НИН”, најпре као коментатор, а затим и уредница спољнополитичке рубрике (2001). У исто време од 1996. до 2005. је радила као консултант америчке невладине организације IREX ProMedia“. Знамо сви чему служе и шта раде стране, а нарочито америчке „невладине организације“, које се финансирају из америчког, а богами и српског буџета.
Даље: „Маја 2009. је изабрана за председницу Удружења новинара Србије“ Дакле, право из америчке НВО на чело српског новинарског еснафа. „На изборној скупштини Удружења новинара Србије, одржаној 11. маја 2013. године, поново је тајним гласањем, као једини кандидат (!), добила други мандат за председницу удружења.
Председница је Управног одбора Савета за штампу и члан Комисије Владе Србије за разматрање чињеница у истрагама о убиствима новинара у Србији.
Oбјавила је две књиге есеја о Балкану у издању Konrad Adenauer Stiftunga (још једна чувена пријатељска нам НВО, овога пута немачке владе, прим. аут).
Члан је Европског центра за слободу штампе и медија од 2015. године (European centre for press and media freedom)“.
За оне који не знају, Савет за штампу је независно, саморегулаторно тело које окупља издаваче, власнике штампаних и онлајн медија и новинских агенција и професионалне новинаре.
„Желим да знате да нико споља није утицао на моју одлуку. Као председница Удружења новинара Србије, залажем се за права новинара у Србији и достојанство наше професије морам доследно да браним и у „Политици“, навела је Смајловићка у свом писму и истакла да јој је била изузетна част да два пута уређује „Политику“.
Другим речима, на информативном небу Србије до сада није било никаквог ометања слободе штампе, иначе би Љиљана Смајловић то сигурно знала, код толико разних одговорних функција у новинарској бранши, зар не? И, ето сада, после толико година уживања апсолутних медијских слобода, појави се у суботу, у „Политици“, текст А. Апостоловског, под насловом „Како се ствара опсена да је Вучић сам против свих“, а већ после два дана (није могла раније, јер је између била недеља), главна и одговорна уредница експресно подноси оставку, услед изненадних, неочекиваних и потпуно неуобичајених покушаја уплитања „менаџмента“ (еуфемизам за апсолутне господаре нашег медијског простора).
Ја мислим да је цела ова прича, уствари, одличан виц, а да је госпођа Смајловић једна веома духовита жена. Она сигурно одлично зна како стоје ствари с медијским слободама у нашој Србијици (а и шире), али својим најновијим медијским наступом хоће да нам каже да је она била последњи Мохиканац међу уредницима, који је имао потпуну слободу уређивања медија. И чим су неке „структуре моћи“ почеле њу, недодирљивог, аутономног, самоодрживог уредника, да благо ограничавају и ометају у раду – поднела је оставку. Јер она се залаже за права СВИХ новинара у Србији и достојанство новинарске професије мора доследно да брани. Зар не?
Зорана Миљевић
