Као неко ко се последњих десетак година бори против пошасти познате као „бела куга“ у Србији и сматра да је то апсолутно највећи српски проблем, који је директна последица свих других наших проблема, понављам свих ових година јавно, у свим медијима, да су себичност и недостатак љубави код оба пола, узрок изостанка жеље за потомством. Дакле, не сиромаштво или „недовољно висок животни стандард“ него нељубав. Код оба пола.
Наравно, немање потомства је не само социјална патологија, него и озбиљна биолошка и психолошка девијација, пре свега код жена, јер је природна биолошка и емотивна потреба женског пола да се остваре као мајке. Материнство је иманентно жени, тако да је непостојање жеље за децом и потомством код ње знак озбиљног поремећаја, доказ да таквој жени недостаје управо суштина женског бића, женственост.
Од постанка човечанства па до пре мање од 100 година, немати децу је било друштвено неприхваћено и брачни парови без деце су били изопштени из друштва. Бездетност је сматрана великом срамотом и грехом. У јудео-хришћанској традицији се вели да је Господ „затворио материцу“ тој и тој жени, те не могаше да рађа.
Данас је у Србији трећина брачних парова без деце. У ту цифру нису убројани они који живе у ванбрачној заједници. Неки од тог броја не могу да имају децу иако их желе. Они сами треба да испитају себе и свој претходни живот и увиде зашто им је Господ „затворио материцу“, тј. зашто једно од њих двоје није способно за биолошку репродукцију. Наравно, они увек могу да прибегну усвајању деце и то је врло племенита и хвале вредна ствар.
Многи усвојиоци су се показали бољим родитељима усвојеној деци, од биолошких. Остали, који неће децу иако могу да их имају, су канцер овог друштва. Због таквих овај народ умире. Али и такви би се донекле пред Богом и пред народом искупили помагањем (нпр. школовањем) једног или више сирочића. Међутим, тих добротвора готово да нема. Нарочито су презира достојне жене које „граде каријеру“ (читај: себи удобност и разна лична задовољства), науштрб родитељства.
Да се разумемо, нисам против образованих и способних жена. И себе сматрам таквом. Али смо и многе жене које познајем, а и ја сама, доказ да се може итекако бити и образована жена и добра мајка. Јесте напорно и препуно искушења, али то је крст и подвиг сваке жене која дође на овај свет. У свако време и на сваком месту. Да не помињем велику хришћанску истину о женама, коју нам открива Апостол Павле: „… али ће се спасти рађањем деце“ (1. Тим. 5, 4). Уосталом, зар није, по мишљењу научника, за темељно образовање и формирање личности двојице родоначелника српског краљевства и независне Српске цркве – краља Стефана Првовенчаног и Светога Саве – најзаслужнија њихова мајка, преподобна Анастасија – Ана? И зар није Спаситељ света рођен од жене? Оне која је архетип женске личности и савршени узор свим женама?
Пишем ово да бих разјаснила онима који штошта не разумеју о овој теми и мојим изјавама у вези са њом. Дакле, онај/она који сматрају да их „омаловажавам“ када констатујем да немају „ни рода ни порода“, „ни кучета ни мачета“, односно да имају поприлично година, а немају децу, него јуре за новцем, да би себи обезбедили скупа кола, путовања по иностранству и лагодан живот, очигледно да и сами подсвесно увиђају да са њима нешто није у реду, чим такав мој став доживљавају као омаловажавање. Само још да схвате да су сами себе омаловажили… у ствари, потпуно депласирали као људе и припаднике српског народа, својом себичношћу.
Пратим свој родослов од аскурђела. Нису баш сви преци имали по петоро деце, међутим неко је од троје имао јиш по троје унучади. То је тако бивало до генерације која је рођена након другог светског рата. Мора да су настале неке крупне промене када су се људи, чланови вишедетних породица, одлучивали на једно, двоје, врло ретко троје деце. Дакле, деца рођена седамдесетих и касније, у највећем броју случајева имала су брата или сестру, а то је проста репродукција и није довољна да би се наталитет повећао, јер осим рађања на позитивни природни прираштај утиче и много других фактора. Тако долазим до закључка да друштво мора предузети све мере како би се што чешће радовали приновама.