Сваки свештеник зна колико је тешко извршити Свету тајну крштења када стојиш сам пред налоњем (специјално постоље на коме стоје богослужбене књиге приликом читања, или иконе), а двадесет и више људи стоји иза тебе. Неког од њих ћеш крстити, а остали су родитељи, кумови, ујаци, тетке, баке, деке. И нико од њих није похађао катихуменат (предкрштењске поуке), обично зато што тако нешто ни не постоји.
Предавања за оглашене (који се припремају за крштење) постала су обавезна тек пре неколико година, али је црква пре тога била пуна људи који су колико-толико разумели о чему се ради. „Па, научи људе, ти си свештеник, на крају крајева“, мислите ви. У реду онда, нека вам буде. Прочистим ја, дакле, грло и кренем да говорим о пријатељству с Богом, о верности и поверењу у Њега, о опасности од греха и блаженству Христовог Царства. Али, нико ме не слуша – деца плачу и понашају се хировито, а забринути одрасли причају о њима. Ускоро ћу чути критике како сам одужио. Морам да наставим с крштењем, посебно зато што ме већ на другом месту чека сахрана. Или освећење стана. Нико не воли кад свештеник касни, посебно не старешина цркве.
Да ли знате која је најсмешнија ствар у Светој тајни крштења? Не, није грешка, намерно сам написао „најсмешнија“. Људи који не знају ништа о овој Светој тајни и о духовном животу уопште, осмехују се на комичне ситуације на сваком крштењу. Замислите: Свештеник се окреће олтару, не престаје да мумла нешто на неразумљивом језику, затим се окреће и почне да дува у вас крстолико. После тога замоли све присутне да дуну и пљуну на ђавола три пута. Мало њих издржи да се не насмеје.
Свештенику, ако је млад и тек недавно рукоположен, буде непријатно од тог кикотања. Мене је било срамота, као и моје колеге. Једном ми је на памет пала „бриљантна“ идеја да дување заменим благосиљањем. То је оно кад свештеник савија прсте на посебан начин да благосиља оне који се моле. Добро, можда не баш моле, него досађују. Нема смеха када направите знак крста изнад људи. Сви су озбиљни. Међутим, моје нечувено импровизовање није дуго потрајало.
Једнога дана ме је једна млада девојка замолила да је крстим. Она је веровала у Бога, али јој је било тешко да уђе у цркву. Током богослужења, њој позли и добије напад праћен режањем, пљувањем и сличним ружним понашањем. Поред тога, она није имала новца. И тако, пошто сам поразговарао са њом о предстојећој Светој тајни крштења, заказао сам јој посебан термин када нема службе. Све сам припремио сам, сипао воду у крстионицу и чекао је, надајући се да ме старешина неће видети.
Девојка је дошла и ја сам почео да читам молитве. У међувремену се иза мојих леђа дешавало нешто ужасно. Поред нељудских звукова, неприродних за женске гласне жице, чуо сам потмуле претње упућене мени. Девојка је беснела и млатила рукама, што се назирало у одразу стакала на иконама. Било ми је врло непријатно да погледам иза себе, а још више да покажем страх. По глави ми се мотала застрашујућа мисао о девојци која узима неки тежак предмет, попут вазе, и удара ме у потиљак. Уосталом, у цркви није било никога, осим нас двоје.
„Нека буде како буде“, одлучио сам и наставио да се молим, трудећи се да изговарам молитве оштрије и јасније, као никад до тад. Коначно, стигао сам до дела кад треба три пута да дунем на ону коју крштавам и окренуо сам се, спреман да извршим прописани обред. Девојка је дрхтала и режала, гледајући ме са жестоком мржњом. Претварајући се да не осећам апсолутно никакав страх са своје 22 године и да крштавам бесомучне по сто пута на дан, изговарао сам речи из Требника (богослужбена књига):
„Истерај из ње свако зло и нечистог духа који се крије и гнезди у њеном срцу!“
Тада сам дунуо у њу крстолико. Девојка је одмах престала да се тресе, режи, усправила се, а њен израз лица постао је смирен. Понављајући ово двапут, окренуо сам се ка олтару и наставио са молитвом. Демонска активност је нестала. После крштења, миропомазања и отпуста, девојка ми се захвалила и отишла својим путем.
Од тога дана нисам ништа уносио по свом нахођењу у обреде Руске православне цркве и увек сам се стриктно држао онога што је написано у Требнику.
Архијерејски намесник Сергеј Адодин
Превод: Хронограф
