У ноћи између петка и суботе, 26. маја, у 89. години живота умро је познати амерички политиколог пољског порекла и некадашњи саветник за националну безбедност америчког председника Картера Збигњев Бжежински, један од највећих западних геополитичара данашњице, човек који је преко пет деценија пресудно утицао на америчку спољну политику, познат по својој мржњи према Русима и Србима, заговарању интервенције против српских снага у БиХ, као и бомбардовања СР Југославије 1999. године
Вест о смрти Бжежинског објавила је његова ћерка Мика Бжежински на друштвеним мрежама. Како би му одала пошту, она је на свом Инстаграм профилу поделила фотографију свога оца са двема његовим унукама и написала: „Мој отац је ноћас мирно преминуо. Својим пријатељима је био познат као Збиг, својим унуцима као „Шеф“, а својој супрузи као бескрајна љубав њеног живота. Ја сам га познавала као најнежнијег и најоданијег оца кога је иједна девојка икада имала, као моју највећу инспирацију“.
Мика Бжежински је и на Твитеру, Збигњеву у част, објавила фотографију из давних дана, на којој су он и његова супруга. „Волимо те, тата, и увек ћемо ти бити захвали на свему што си нам пружио. Поздрав шефу!“, написала је она.

Упркос овим дирљивим речима којима се најужа породица опростила од Збигњева Бжежинског, огроман део остатка света на помен његовог имена има искључиво негативне асоцијације, као што су мржња, рат, разарање, убиства на стотине хиљада недужних људи.
Од својих савременика називан „неустрашивим борцем Хладног рата“, најстарији син пољског дипломате Тадеуша Бжежинског Збигњев рођен је у Варшави 28. марта 1928. године. Похађао је католичку школу за време дипломатског службовања свога оца у Француској и Немачкој. Породица се преселила у Монтреал 1938. године, када је старији Бжежински именован за пољског генералног конзула.
Када су после шест година комунисти преузели власт у Пољској, Тадеуш Бжежински се пензионисао и преселио с породицом на једну фарму на канадском селу. У свом новом дому млади Бжежински је почео да учи руски језик од комшије фармера и убрзо је био „заражен вирусом“ спољне политике. Његов успон ка врху заједнице спољнополитичких делатника отпочео је студијама на канадском универзитету Мек Гил, где је стекао диплому из економије и политичких наука. Касније је докторирао државну управу на Харварду и добио стипендију и уговор за објављивање своје докторске тезе на тему „Совјетске чистке, као трајни облик тоталитаризма“.

Бжежински је био познат по свом интелектуализму, као и жестоком анти-совјетском расположењу. Успео се на сам врх америчког спољнополитичког естаблишмента када је именован за Картеровог саветника за националну безбедност. Помогао је у превазилажењу економских баријера између Совјетског Савеза, Кине и запада. Исто тако је помогао Картеру да премости велике провалије између нефлексибилних лидера Египта и Израела Анвара Садата и Менахема Бегина, што је довело до склапања споразума из Кемп Дејвида.
Али Картерово доба је такође било дефинисано иранском талачком кризом, која је постала симбол неуспеха и фрустрација његове администрације. Група исламистичких студената и милитаната заузела је амбасаду САД и за таоце узела 52 америчка службеника. Бжежински је био тај који се залагао за катастрофалан покушај спасавања талаца, када је осам командоса умрло чак и пре него што су успели да се домогну иранске престонице Техерана, у априлу 1980. године.

Током првих месеци 1980. године, Бжежински је постао уверен да преговори за ослобађање заробљених Американаца не воде нигде. Подржан од Пентагона, почео је да заговара војну акцију. Картер је очајнички желео да оконча ту ситуацију, па је, упркос Венсовим примедбама, пристао на дугорочни план спасавања талаца.
Операција названа „Орлова канџа“ била је потпуно војно и политичко понижење и узроковала је Венсову оставку. Због ње је Картер изгубио изборе за други председнички мандат од Роналда Регана, у новембру исте године.

Током 1960. године био је саветник Џона Ф. Кенедија и радио у Џонсоновој администрацији. 1976. године председник Картер је Бжежинском понудио место саветника за националну безбедност.
Није желео да прихвати функцију државног секретара, јер је сматрао да ће много ефикасније радити уз Картера, у Белој кући.
Често је долазио у сукоб с колегама, као на пример с државним секретаром Сајрусом Венсом. За Белу кућу су неслагања између Бжежинског и Венса постала главна главобоља, која је збуњивала америчку јавност у вези с политичким курсом администрације и довела до пада поверења да Картер може убедити свој спољнополитички тим да ради у тандему.

Рођен у Варшави, а образован у Канади и Сједињеним Државама, Бжежински је био признати стручњак за комунизам. Честа путовања у источну Европу и неколико књига које је објавио током 1950-их одредила су га као стручњака за земље комунистичког света, а већ до 1960. године је привукао пажњу креатора америчке спољне политике.
Током каријере је био повезиван с групама из читавог политичког спектра, од умерених до либералних, укључујући РАНД корпорацију, Савет за иностране односе, Амнести интернешенел и НУУОО (NAACP – Национално удружење за унапређење обојених особа).

У новије време, Бжежински је учествовао у процесима увођења бивших совјетских република у НАТО.

Наставио је да подиже прашину међу елитом вашингтонских моћника, када је 1983. године објавио своје мемоаре под насловом „Моћ и принципијелност“, која је подједнако хваљена и куђена од читалаца и политичке јавности.
„Никада нисам веровао да су ласкање или лагање добри начини да се напише ова књига“, изјавио је он исте године. Написао сам је под сопственим условима.
Иза себе је оставио удовицу, познату вајарку Емили Бенеш Бжежински, и троје деце: кћи Мику и синове Марка и Иана.
Синови су ишли очевим стопама и направили каријере у јавној управи.
Марк Бжежински (52) био је Обамин спољнополитички саветник, током његове председничке кампање. Обама га је потом именовао за америчког амбасадора у Шведској. На том месту је био од 2011. до 2015. године.
Иан Бжежински је стручњак за спољну политику и војна питања. Био је заменик помоћника за Европу и политику НАТО-а америчког секретара за одбрану, у администрацији Џорџа В. Буша.
Прошла су два месеца од смрти Збигњева Бжежинског, али ће се последице његовог политичког деловања осећати још дуги низ година. За нас на Балкану, Збигњев Бжежински ће остати упамћен као неко ко је заједно с Папом Јованом Павлом II, кога је упознао јула месеца далеке 1976. године, као краковског надбискупа Карола Војтилу, испланирао крвави распад бивше СФРЈ.
Биће упамћен и као писац неизоставног штива за све љубитеље геополитике „Велике шаховске табле“, у којој је изложио своју стратегију владања светом, путем контроле над Хартлендом (Евроазијом), коју Бжежински сматра “Срцем света”, у ком циљу је и осмислио наоружавање авганистанских талибана и пројекат „Солидарност“ како би ослабио Совјетски Савез и омогућио да САД из хладног рата изађу као победник.
У посвети своје „Шаховске табле“ написао је: „Мојим студентима, да им помогне да уобличе свет сутрашњице“. Знамо да је његов студент била Медлин Олбрајт и знамо како је она уобличила свет у коме ми Срби данас живимо, на нашим етничким просторима. Како ће утицати на политичка збивања у свету остали његови студенти и наследници, остаје да се види.