Не могу више ни да се смејем поклоњеној оловци и сувенир кључевима којима се хвали председник једне државе, моје државе.
Не могу да осећам олакшање од понижења онога који нас годинама понижава.
Увек сам хумор доживљавао као здраво средство за опстајање у околностима које се не могу или се веома тешко могу изменити. Сад ми некако не иде.
Знам – анегдоте и пошалице су нам помогле да преживимо турско ропство, вицеви да преживимо сиви комунизам, сад покушавамо да опстанемо преко мимова. И хвала Богу да има оних који увек имају снаге за хумор. То ми некако изгледа као сигнал опстанка живота.
Али сад ми се чини да се све укиселило, па и иначе драгоцен хумор на сопствени рачун.
Деценијама живим са својим народом у паду.
Од распаднутог комунизма, преко режима национал комунисте који је криминализовао Србију и преполовио њену памет, затим оних које је он и такав заправо тачно назвао страним плаћеницима, до овога у чему је све оно најгоре из наше скорашње историје …
Однео ђаво шалу.
Садашњи режим је настављајући се на неславне претходнике усмерио наш пад у рупу из које се тешко излази.
Огромна енергија (и средства) потрошена је да се онемогући било какво политичко организовање које би могло да угрози власт… ОВОГА. Искоришћено је све оно најгоре у нашем народу да би се поставио темељ што дуже владавине… ОВОГА. Разбијени су и грађанисти и националисти. Између њих је ископан ров, а и једна и друга политичка групација са условним границама исцепкана је на низ безначајних фракција, руковођених сујетама и приземним интересима малих група.
Црква као потенцијална снага заједништва и инспиратор виших вредности ухваћена је при институцијалном врху, да тако кажемо – за врат, корумпирана и уцењена, и строго контролисана. Христос је затворен у храмове. Али и тамо Га наравно треба тражити, упорније него сад.
Јавна комуникација је затрована брзим осудама, тешким оптужбама, подразумевањима и поверењем у фабриковане слике и у начине бесмислених обрачуна које нуде медији. Не гледа се више ко шта ради, колико зна, колико од њега може бити користи, него се одмах ниским стартом иде на личне нападе. Дисквалификација је постала важнија од проналажења било каквих модела сарадње, решења.
?♂️??????? pic.twitter.com/BFazCZrLGw
— SofronijeUE – REXPEN (@SofronijeUE) September 4, 2020
А све то што ОВИ раде само је бедна колонијална прерада светског квара. То уноси додатни песимизам.
Умори се човек од свега овога. Осим у Христа све остале наде се истопе. Па чак и у опстанак народа.
Знам само да због вере, постигнућа и жртава предака немамо право да одустанемо од наде да ће они који долазе после нас бити бољи и паметнији од нас.
Остаје нам основно – да волимо и чувамо своје породице, да не допустимо да нам децу уче неповерењу једних у друге и да им одузимају осмех, као ово сад маскама, и да покушамо, без обзира на међусобне разлике да се повежемо око најважнијег не би ли смо добили снагу за промену коју појединачно немамо. Да се повежемо за опстанак, па и ако први кораци неће бити савршени ни грациозни.
Идиотски је више слушати о томе како нема никог да замени ОВО, пошто су сви лоши. Није то да СУ сви лоши. Ствар је у томе да СМО сви лоши! Али и тако лоши имамо право и обавезу да се сабирамо и уклонимо ОВО – кулминацију историјске грешке нашег народа. Да се макар мало оправдамо за то што допуштамо вишедеценијско тонуће. Да макар нешто оставимо деци.
Да нас по нечем запамте осим по послушности ништавилу које нам је отворено најавило да ће нас променити тако да се нећемо више препознати, да нећемо више желети шта смо желели, да нам неће бити вредности оно што смо наследили као вредности, да ћемо схватити да је Царство Небеско, царство високих вредности и смисла људскости обична бајка, а да је колонијално блато пожељна реалност којој се треба прилагодити.
Сви који знају да је ОВО ћорсокак, требало би да се удруже без бројања крвних зрнаца, упоређивања лепоте фризуре, укуса у облачењу, направљених намерних и ненамерних фаулова, стила у говору.
То да иза ОВОГА следи неизвесност – то не тражи никакву посебну памет. Али без жеље за иоле достојанственим опстанком и човека и народа неће бити прилике да се направе околности за нормални наставак заједничког живота, који нужно има и сукобе.
Увек ће остати међусобне разлике и сукоби, тако је уосталом свуда и увек је и било, али треба обезбедити околности у којима енергија која се ту рађа може да се усмери за раст а не за пропаст.
Аргументи неких патриота да се не сме ризиковати у промени ОВОГА због претњи из околине су смешне. И овако никакви још увек се можемо обрачунати са околним непријатељима и са једном завезаном руком. Уколико се наравно не укључују и мангупи са стране. А већ смо видели – ако се силеџије са стране укључују, ионако се игра води на други начин.
Верујмо у наше трајање а не у овај бедни тренутак.
Разумећете ме, драги пријатељи, што сам са вама поделио ове тренутке слабости.
Осталима могу само да кажем – нема потребе да се бавите мојом личношћу. Спремно признајем своје морално ништавило. Али ако се у вези са тим и договоримо – неће нам то много помоћи.
Можда је боље да поставимо један циљ и да се њиме позабавимо. Да уклонимо ОВО.
Ако се у вези са тим сложимо – можемо само да причамо о томе како то да урадимо.
Територијално а не страначко организовање, еснафско синдикално, а не идеолошко, грађанска непослушност у случају очигледног насиља државе… За почетак окупљање и повезивање без јаког врха, нестраначко.
А ако неко мисли да је ОВО у реду и да га не треба дирати – нека ми опрости због узнемиравања.
