Такозвани Велики Раскол хришћанског Истока и Запада, чији је почетак формално обележен међусобним изопштењима римског кардинала Хумберта и цариградског патријарха Михаила Керуларија 15. јула 1054. године, вишевековни је процес постепеног одступања западне, Римске цркве од Православне цркве и пуноте њеног апостолског и католичанског, саборног предања. Иако су настанку раскола погодовале бурне историјске околности и све веће разлике у језику и култури, посебно после германских најезди на Западу у 5. веку и муслиманске експанзије на Истоку од 7. века надаље, у православној богословској и литургијској свести некадашња православна Римска црква пала је у јерес.
Од времена Јустинијана Ромејско царство са седиштем у Константинопољу имало је све мање снаге да очува привремено васпостављени орбис романус поновно успостављен у 6. веку. У западним провинцијама царства, које су преплавиле хорде германских варвара, једина луча светиља остала је Римска црква која је уједно била и једина спона западних Римљана са својом источном браћом и римским културним наслеђем јелинског Истока.
Међутим, већ од краја 8. до почетка 11. века германска струја у Римској Цркви постепено је потиснула ромејску (византијску). Подршком династији Каролинга папе су задобиле не само духовну власт над некад утицајним западним црквама, него и поседе који су постали основа будуће папске државне моћи. Дух франачког феудализма све се више одражава и на организацију Римске цркве, у којој папа игра улогу монарха, а бискупи улогу њему потчињених феудалних племића. Секуларизација Римске цркве кулминирала је нарочито у периоду између 15. и 16. века, у време распојасаних ренесансних папа, што је довело до Реформације и нових раскола, који се настављају до данас у виду многобројних секти и атеистичких идеологија.
С друге стране, Црква на Истоку је била више окренута богатом јелинском богословском и културном наслеђу, које се још више искристалисало у периоду седам васеленских сабора од 4. до 8. века кроз дела светих отаца. Као црква царског града, патријаршија Новог Рима је сасвим разумљиво узведена на равночастан ниво са црквом старе престонице царства, што је изазвало додатна подозрења. Падом источних провинција под власт муслимана у 7. веку Цариград је коначно постао најутицајнији духовни центар источне икумене и активно се посветио христијанизацији Словена. Западни и Источни Римљани све су теже могли да разумеју једни друге, јер су се већ оформила два потпуно различита црквена и културна менталитета.
Посебно дубок раздор међу црквама створило је једнострано уношење додатка Филиокве у традиционални Символ вере на сабору у Толеду 589. године. Главни носиоци филиоквизма били су германски теолози који су своје учење донели на двор Каролинга где је оно прихваћено као званично црквено учење. Крунисање Карла Великог 800. године у Риму за „римског императора“ био је не само непосредан изазов византијском схватању јединствене хришћанске икумене на чијем је челу цар Новог Рима, него и отварање врата за тријумф филиоквизма и поред противљења неких италијанских папа.
Од друге половине 9. века односи између Старог и Новог Рима ушли су у фазу драматичне конфронтације. Патријарх Новог Рима свети Фотије (820-886) био је први православни богослов који је аргументовано образложио заблуде франачких богослова и упозорио Римску цркву на опасности које произлазе из њихових новотарија. За време Фотијево одржан је Четврти Сабор у Константинопољу (870/880), који се неретко назива и Осмим васељенским сабором, као последњи заједнички сабор источних и западних отаца који су потврдили јединство православног веровања и осудили промену символа вере, и самим тим учење о Филиокве.
Године 1009. свргнут је папа Јован Осамнаести (последњи православни папа, кога су званично признавали сви источни патријарси). На римску катедру долази низ германских папа, да би већ 1014. папа Бенедикт Осми под притиском цара Хенрика Другог увео Филиокве у римску литургију.
Сукоби између Рима и Константинопоља крајем 9. и почетком 10. века око јурисдикције на југу Италије, неслагања око мисије међу Словенима и други неспоразуми, све су више продубљивали јаз између две сестринске цркве. У намери да политиком диктата разреши ове спорове папа Лав Девети шаље кардинала Хумберта у Константинопољ на преговоре са цариградским патријархом Михаилом Керуларијем. Преговори не само да нису уродили плодом, него су на видело изашле многобројне старе несугласице поводом филиоквистичке јереси, папског примата и других литургијско-правнихпитања.
Сукоб арогантног кардинала и непопустљивог патријарха завршио се међусобним изопштењима. Иако овом догађају у то време није придаван претерано драматичан значај, њега су историчари касније означили као почетак тзв. Великог раскола, који је, као што видимо, још од раније био узео маха. Премда су 1965. године Васеленски Патријарх Атинагора и папа Павле Шести укинули анатеме из 1054. овај символични акт, као и проримску дипломатију Цариграда остале Православне цркве нису званично признале, нити се од тада до данас однос Цркве према латинским заблудама суштински променио, без обзира на екуменистичку политику појединих епископа.
Иако до 13. века постоје повремени примери местимично васпостављеног интеркомунија и уверења да теолошке разлике нису непремостиве, коначан печат западном одступништву од Православне цркве дали су крсташки ратови који су се неретко претварали у пљачкашке походе франачких хорди и крваве покоље. Априла месеца 1204. крсташи су заједно са франачким бискупима и опатима у ратним оклопима варварски опустошили престоницу Ромејског царства и убрзо покореном православном становништву једног дела Империје наметнули паралелну латинску јерархију са незаконитим латинским патријархом.
Папе су Латински патријархат свесрдно подржале, као што ће касније подржати и присилно унијаћење у Источној Европи и на Блиском истоку. Унијатска политика и прозелитизам остали су до данас главна оруђа Ватикана на традиционално православним територијама. Без обзира на безуспешне покушаје васпостављања црквене уније по римском диктату, у Лиону (1274) и Ферари-Фиренци (1431-1445), за православни Исток папизам је већ био и остао јерес.
Иако је у разним периодима било више или мање компромисних ставова, Православна црква до данас не дозвољава римокатоличко причешће својим верницима, па чак и у самртном часу. Ово општеприхваћено литургијско предање понајбоље указује на предањски православни однос према валидности осталих римокатоличких „светих тајни“.
„Велики раскол“, дакле, у православној традицији није само несрећна коинциденција историјских збивања, културног удаљавања германизованог Запада од православног Истока или, пак, лингвистичких неспоразума, него видљива пројава многобројних суштинских теолошких разлика између учења Православне цркве и папизма, који је извршио корениту ревизију аутентичног хришћанског веровања и хришћанство претворио у хуманистичку религију.
На Западу је папа од епископа Рима и првог по части међу осталим патријарсима проглашен за Христовог заменика на земљи и „главу целог света“ (caput totius orbis). По учењу Првог ватиканског сабора (1870) папа је такође ex catedra, као универзални учитељ и пастир, незаблудив „сам по себи, а не по сагласности Цркве“ (ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae). Папски примат, који је историјска институција, пошто је Рим био престоница царства, на Западу се тумачи искључиво као божанска институција. Она почива на произвољном учењу да су папе ексклузивни наследници Петрови, као да Господ није обећао да ће сазидати Цркву на стени (гр. петра) вере Петрове, тј. вере у Христа као Сина Божјег (Мат 16, 18).
Данас, пак, римокатолички богослови ова погрешна учења маскирају апстрактном идејом папског „примата у љубави“ иза којег се и даље крије ригидна римска еклисиологија. Православна црква је сачувала аутентичну саборност епископа чијим помесним црквама председавају првојерарси, који су само по части виши од остале сабраће. Такозвана колегијалност на Западу остала је само декорација папске суверене моћи која је у наше време апсолутизована у виду култа личности папе Јована Павла Другог. Исток је сачувао Христа као главу Цркве, док је на Западу глава де факто постао сам папа као главни кохезивни елемент јединства Цркве.
Филиоквистичка јерес у основи потиче од неразликовања односа између три Божанска лица у вечности и у икономији спасења. Православни Исток тријадолошко јединство превасходно види у личности Бога Оца из кога се вечно рађа једносушни Син и из кога вечно исходи (=екпоревете) једносушни Дух, који је по суштини једнако својствен Сину и њиме се у икономији спасења шаље у свет. Средњовековни Запад јединство лица Божјих пре види у метафизичкој божанској суштини, а у намери да потврди јединство суштине Оца и Сина, проглашава да Дух Свети „исходи из обојице вечно као из једног принципа“ (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Лион 1274).
Филиокве, дакле, није само неканонски додатак православном Символу вере, него, такође, укида ипостасну разлику између Оца и Сина и унижава Духа Светог сводећи га на свезу њихове узајамне љубави.
Озбиљне разлике постоје у схватању човековог спасења од греха и смрти посебно од времена Британца Анселма Кентерберијског (11. век) који сотириологију своди са онтолошке равни на психолошки морализам. Анселмо је грех протумачио као „увреду Божјег достојанства“, која се искупљује одговарајућом правно-регулисаном „задовољштином“, а спасење од егзистенцијалне смрти се свело на моралистичко учење о оправдању моралним заслугама. Ове и сличне богословске девијације су широм отвориле врата другим новотаријама: учењу о чистилишту и новчаним „опросницама грехова“. Папе не само да проглашавају ова учења и обичаје као званично црквено учење, него у 13. веку уводе и Инквизицију, која је свирепо мучила и спалила хиљаде људи „у велику славу Божју“, и која до данас није званично укинута и осуђена, него је само преименована 1906. године у Свети официј.
Подвижничко богословско предање Православне цркве, засновано на апофатичкој методи и активном молитвеном и светотајинском животу, на Западу се своди у уске рационалне оквире схоластицизма. Док је Запад све више хитао у загрљај рационализма, световних универзитета, правних регула и егзактне науке, православни Исток је до 14. века извршио креативну синтезу богословског предања које се до данас непрестано динамички развија у литургијском и богословско-аскетском животу Цркве. Православљу је био и остао стран дух западних богословских реформи и тзв. еволуције догме.
Запад се непрестано мучи како да протумачи творевину Божју и аналитички дефинише и коригује друштвене односе и појаве, док се Православни Исток више бави личним познањем Творца и васпостављењем благодатног односа са Њим (обожења) у Цркви као радионици спасења.
Имајући у виду читав низ поменутих и других озбиљних богословских разлика које су се пројавиле у периоду од краја првог миленијума до данас тзв. „Велики раскол“ 1054. године представља само један од догађаја који символички обележавају вишевековни процес постепеног отуђења римокатоличког Запада од Православља. Православне цркве никада нису тражиле доминацију над Западом као римокатолицизам над њима, него само очекују да се у њихову благодатну заједницу западни хришћани врате обновом сопствене древне традиције Римске цркве првих векова и одбацивањем новотарија. Тај процес захтева смирено урастање у православно предање и не може се остварити реформом или декретом, него васцелим преумнењем сваког појединца. Покушаји да се суштинске разлике превазиђу политичким екуменизмом, пијетизмом или заборавом никада неће довести до истинског присајединења римокатолика Једној Светој Апостолској и Католичанској Цркви Православној.“
Протосинђел Сава Јањић, Раскол је почео раније, Данас, 6-7. јануар 2004.
