Оштећено срчано ткиво могло би ускоро да се зацељује вештачким – то је пројекат на којем на Институту за биоинжењеринг у Торонту ради др Милица Радишић (41), научница пореклом из Србије.
Овај пројекат је вишеструко значајан ако се зна да срце има ограничен капацитет да самостално ствара нове ћелије. Управо то ограничење отежава лечење и зарастање срчаног ткива након оштећења и операција. Ни убризгавање матичних ћелија у срце није се показало као добро решење јер је немогуће предвидети како ће се оне након тога понашати.
Оно што се постиже новом методом јесте да се новостворене ћелије понашају баш као и срчане – оне могу да праве откуцаје.
– Када је у питању стварање ткива, почињемо са матичним ћелијама изведеним из репрограмираних ћелија коже. Такве ћелије се зову “induced pluripotent cells”. Њих затим диференцирамо у срчане ћелије, а уз помоћ електричне стимулације ми практично натерамо те изоловане ћелије да направе ткиво које куца синхронизовано – објашњава Радишић.
Колика је важност овог проналаска говори у прилог чињеница да је ово ткиво нашло вишеструку примену када су у питању људски животи. Осим што може да спасе и продужи нечији живот, оно реагује на разне надражаје баш попут правог срчаног мишића, што пружа и могућност да се испитују ефекти неких нових лекова у лабораторијским условима. Таква испитивања лекова већ се раде, каже докторка Радишић. Ипак, највише наде од примене овог ткива имају људи који су доживели тешка оштећења срчаног мишића.
– Такво ткиво би могло да се користи, рецимо, код инфаркта… – истиче ова научница.
Заједно с њом на групи пројеката који су везани за срчано ткиво у лабораторији ради око 20 људи. У свему томе, истиче Милица, поред огромне пожртвованости свих научника, јако битан фактор ипак представљају и финансије.
– Када се све скупи, за плате тих људи, за све потребне материјале и остале пропратне садржаје годишње је потребно барем милион долара – прича др Радишић и додаје да је најбитније да сте окружени правим људима, студентима и колегама јер се тада најбоље идеје реализују у стварне резултате.
Људи у Србији су фантастични
Када није у белом мантилу, Милица је мама троје деце, две девојчице и једног дечака, а у Србију долази када год јој то обавезе дозволе.
– Имам породицу у Србији и долазим врло радо ту, бар једном годишње. Увек је лепо доћи кући и напунити батерије – прича она и додаје да је приликом последње посете својој родној земљи започела и сарадњу са Медицинским факултетом у Новом Саду.
У Торонту, прича Милица, има веома много наших људи. То јој је практично замена за све што јој треба или недостаје из Србије.
– Иако имамо приступ нашим представама, филмовима, храни, недостају ми пријатељи и породица који су у Србији. Мислим да су недостајање и носталгија поприлично учестала ствар међу нашим људима који су отишли – искрена је др Радишић.
Што се тиче враћања за стално у своју земљу, Милица не искључује и ту могућност. Каже да би било лепо вратити се јер Србија има доста потенцијала.
– Људи су нам фантастични, а од људи све зависи. Вредни су и паметни, само нису на најбољи начин стимулисани ни мотивисани. Изгледа као да је много људи изгубило наду – каже она.
Међу 35 научника у свету
Милица је рођена у Бачкој Паланци 1976. године, а 20 година касније одлази да студира на McMaster University у Хамилтону недалеко од Торонта.
– Тај универзитет је заиста добар, а уз то сам тамо и познавала неке људе па је то превагнуло. У Канади сам завршила основне студије хемијског инжењерства, а од 1999. до 2005. године сам живела у Америци док сам ишла на МИТ (Масачусетски технолошки институт у Кембриџу) – прича Радишић.
Ова научница сврстана је у 35 најбољих и најперспективнијих младих научника у свету, раме уз раме са великим именима попут Лерија Пејџа и Сергеја Брина, оснивача Гугла, Марка Закерберга из Фејсбука и многих других…
– Изабрао ме је “MIT Technology review” 2008. године када сам имала 32. Укратко, та награда се зове MIT TR35. Реч је о заиста престижној награди, а оно што је занимљиво јесте да сам ја била прва особа из Србије или српског порекла уопште да је добила ту награду – каже др Радишић.
Истраживања – луксуз богатих
Када су у питању услови за научноистраживачки рад у Србији, Милица оцењује да ситуација и није баш најсјајнија.
– Има понешто услова. На пример, на Технолошком факултету у Београду постоји група људи која је у нашем пољу. Међутим, ово истраживање је веома скупо. Ја често кажем да је инвестирање великих пара у науку луксуз богатих земаља – закључује др Милица Радишић.
Адриана Јанковић, Блиц
