„Морам у Србију”, рекао је Свети Јован Рус онима којима се јавио у сну, у мају 1999, облачећи униформу Српске војске.
Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте свети Јован Рус, чије су нетљене мошти понос острва Евија. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројена су чуда од моштију и икона светог Јована, па чак и данас – када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе Светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, но прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали.
Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несрећну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским уверењима, Турци су мучили робове хришћане, не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових Јаничара – мрзитеља хришћана. Нови роб турског Аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића, који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега – свету православну веру.
Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком дечаку из штале собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је врло мало, многе сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближњој цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд Свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима.
Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!“ Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је Агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио.
Нетљене мошти Светог Јована Руса
Они који познају Еванђеље не би требали да се чуде ономе што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будмо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу, и док је умољавао Господа, као одговор на његову чврсту молбу, тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се вратио из џамије, нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби, где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, као и на свим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!“ Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога.
Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао.
Са оваквим начином живота наставио је док се није после неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њега Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога, Кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости.
Свети Јован је сахрањен са опелом, по наредби Аге, који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божја да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви светог Георгија у Прокопиону. Међутим, после размена становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона био смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евија, где свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.
Нека од чуда Светог Јована
Свети Јован је учинио многа чудеса и после своје блажене кончнине. Агин потомак је многима испричао следеће чудо: „Моја деца су живела веома кратко, умирала би још као мала. Њихова несрећна мајка, пошто је изгубила сву наду у мудрост медицине, потрчала је без мог знања моштима роба Јована, молећи да јој дарује дете које не би умрло тако младо, да би се могли радовати видећи га као младића или девојку… И заиста, праведни Јован је чуо преклињање моје жене. Бог нам је даровао младог дечака кога зовемо, као што знате, Коле Гуван Оглу, (тј. Син роба Јована), и који још и данас живи Божјом силом и молитвама Јовановим.“
Неколико пута се свети Јован јављао у сновима и виђењима упозоравајући на блиске опасности. Једном је упозорио неке ђаке у Грчкој да ће кров пасти; имали су довољно времена да се ничице баце испод клупа, и када се кров срушио, греде су пале на клупе не повредивши ниједно дете.
Недавно смо чули о чудноватом исцелењу два тежа случаја менингитиса – 19-годишњег пастира на југу Грчке и 3-годишњег дечака у Лондону.
Данас се део десне руке светог Јована, која је смештена у посебан сребрни кивот, налази у Светопреображењском манастиру у Бостону, где долази много света да јој се поклони и тражи молитве од овог простог исповедника хришћанске вере, знајући да Господ – Који се противи гордима – брзо услишава молитве кротких.
Према Житију светог Јована Руса од Фотија Кондогла, The Orthodoх Word, Јун-Јул, 1967.
Како је Свети Јован Рус бранио Косово и Метохију
Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божја, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу Српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари.“ Ђаво се опасно размахао. Морамо помоћи браћи, сви, оним најјачим што имамо.”
Кумановски споразум, којим је окончана бесомучна агресија деветнаест земаља Северноатлантског пакта на малену Србију, потписан је 9. јуна 1999. На дан престављења и прослављања светог Јована Руса.
„Прво беше пламен. У позадини језив звук сирене, као завијање рањеног вука у високој ноћи, на крају света. У полумраку би повремено бљеснула страховита експлозија. А онда опет само пламен у ноћи.
Човек, леп, стасит, нема више од четрдесет година, клечи на поду штале. У дубокој је молитви, затворених очију, међу прстима пребира бројаницу. Око њега су животиње, кротко спавају. Нешто ме доводи на врата те штале, као по позиву. Застајем на улазу, посматрам. Хоћу нешто да питам, али не могу да изговорим ништа. Знам да ми слика улива неки спокој. Наједном, животиње се пренуше, коњ се придигао и упитно гледа човека.
Човек отвара очи, полако устаје. Скида своју похабану радну одећу. Са зида, са неког чивилука ваљда, узима маскирну униформу. Облачи је. На његовом рамену видим зашивен знак са двоглавим белим орлом, однекуд ми познат. Тек тада човек подиже очи к мени, погледа ме.
– Морам у Србију – рече. – Браћа наша тамо су нападнута само због свог Православља, због вере своје у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари, опет би да га распињу и черече. Ђаво се опасно заиграо. Морамо браћи помоћи, сви, оним најјачим што имамо.
Коњ сам приђе, човек хитро узјаха. Пре но што ободе коња, окрете се и рече још:
– Посведочи. Знаш већ где и коме.
Да, оче, то је човек који нас гледа са ове иконе. Свети Јован Рус.”
Свештеник у Цркви светог Јована Руса у Прокопиону, Новом Прокопиону, у брдима грчког острва Евија, већ трећи пут за четири дана слуша опис истог сна. Износе му га различити људи, са три удаљене стране грчке земље, који су сами дошли на Евију, у овај храм, да баш ту посведоче. Крај је маја 1999. године. Више од два месеца деветнаест земаља Северноатлантског пакта бесомучно бомбардује малену православну Србију. Гађају породилишта, школе, мостове, путничке возове, редакције, пијаце на пазарни дан, центре вароши, електроенергетска постројења, складишта хемијске индустрије. Користе пуњења са осиромашеним уранијумом и обогаћеним лажима, касетне и графитне бомбе, свакојака смртоносна и тровачка чудеса. Али мала христоносна земља, подвижничка и херојска, не одступа. Не одустаје од себе.
Старешина Цркве светог Јована Руса у Прокопиону пажљиво је саслушао сва три путника из далека. Потом је наложио да се служе молебани светом Јовану Русу, чије нетљене мошти почивају у ћивоту насред храма. На недељним литургијама мошти ће бити отворене.
Светитељ у српској униформи
Из Новог Прокопиона допис је у лето 1999. стигао у Епархију врањску. Свештеници са Евије описали су сведочења о чудесном јављању светог Јована Руса и његовој објави да одлази у помоћ Србији.
– Подсетимо, Војно-технички споразум у Куманову, којим је окончана оружана агресија деветнаест земаља Северонатлантског пакта на Србију, потписан је 9. јуна. На дан смрти и прослављања светог Јована Руса. Србија је из тог безочног и неравноправног рата изашла војно непоражена, што је равно чуду – причају монахиње манастира Свети Пантелејмон у селу Лепчинце, надомак Врања (а бележи Јелена Стојковић).
Управо ту, у Лепчинцу, двадесет два километра југоисточно од Врања, у метоху манастира Прохор Пчињски, на основу сведочења са Евије, настала је једна од најнеобичнијих икона у Православљу. Икону су насликале монахиње овог манастира, а налази се на посебном месту у цркви. Свети Јован Рус је у стојећем ставу, у униформи српске војске, са знаком српског двоглавог белог орла на рамену.
– По вишњем благослову, желели смо да начинимо знамен који ће нас подсећати на помоћ светог Јована нашем народу у том веома тешком и за нас тако узвишеном периоду – кажу сестре из Лепчинца.
А у Акатисту светом праведном Јовану Руском Чудотворцу, који се и овде чита сваког 9. јуна, поред осталог се каже:
„Тебе, изабраног исповедника Христовог и чудотворца предивног,
поборника свете вере православне,
који у Русији би рођен и у земљи јеладској засија,
светога праведног Јована, похвалним песмама прослављамо:
ти пак, угодниче Божји, стојећи пред Престолом Цара Славе,
од свих невоља ослободи нас који с љубављу и благодарењем кличемо:
Радуј се, земаљски ангеле и небесни човече!
Радуј се, благодати имењаче! (…)
Радуј се, венцем исповедничким од Господа украшени! (…)
Радуј се, јер си земљу јеладску чудесима својим испунио!
Радуј се, звездо земље руске!
Радуј се, јер отаџбину земну у молитвама својим не остављаш! (…)
Радуј се, свети праведни Јоване, брзи помоћниче и преславни чудотворче! (…)”
