Историја Београда одувек је била турбулентна. Сравњавали су га са земљом, али он се увек поново, баш попут Феникса, поносно издизао.
Теразије, као једна од његових најбитнијих вена, свакодневно је пролазиште за хиљаде људи. Ту се чак налази и споменик посвећен српским жртвама, али ретко који Београђанин зна нешто о томе.
Испред Игуманове палате на Теразијама од 1983. године стоји споменик посвећен петорици Срба који су на том месту обешени од стране Гестапоа 17. августа 1941. године.
Немачке окупационе власти су тог дана ухапсиле петорицу припадника Покрета отпора у Београду, мучиле их и стрељале у дворишту затвора. Њихова тела су остављена да данима висе на стубовима јавне расвете на Теразијама, а циљ окупатора је био да заплаши и од ослободилачке борбе одврати народ Србије.
Убијени су ученик Милорад Покрајац, кројач Јован Јанковић, обућар Светислав Милина, земљорадници Велимир Јовановић и Ратко Јевић.
Ипак, иако туда свакодневно пролази, велики број Београђана није упознат са гнусним злочином који се догодио баш на овом месту. Зашто смо заборавили на овај део престоначке историје питали смо нашу књижевницу и хроничарку Неду Ковачевић.
– Не бих рекла да су Београђани заборавили. Него, мало о томе знају заокупљени свакодневним животом и не превише заинтересовани историјом. У ствари, можда и знају, али су то некако потиснули јер им није приоритет у животу с мноштвом свакодневних брига – каже нам Неда Ковачевић на почетку разговора.
Многи пролазе поред споменика сваки дан, а ни не знају шта је у питању. Наши уџбеници као да су потиснули овај догађај из историје.
– Не знам како је сад, раније се на разним местима, па тако и у уџбеницима, и у многим приликама уопште, писало о жртвама фашистичког терора, што је категорија у коју спада и овај споменик – рекла је наша саговорница и додала да се ипак, сваког 17. августа, на овом месту оставља цвеће.
Нацисти нису тек тако изабрали ово место како би застрашили ионако уплашени српски народ.
– Теразије су централно место града, затим, ради јаке симболике застрашивања коју је вршио окупатор, а коначно, и зато што је у близини био затвор ГЕСТАПО-а (пре рата зграда Окружног суда, у тадашњој Александровој улици, где је данас Трг Николе Пашића), у коме су 5 родољуба претходно стрељани, па потом обешени на теразијске бандере од уличних светиљки – прича Неда Ковачевић.
Додала је да је посебна сурова симболика у томе што су, а то се мање зна, аустроугарски окупатори у претходном, Великом рату током окупације Србије и Београда (1915-1918) такође вршили јавна погубљења на Теразијама, и то директним вешањем – све с истим мотивима. Поводом тога, на жалост, немамо споменика.
Неда Ковачевић у свом делу „Београдски споменарник – Књига прва – Личности у београдским споменицима” навела да је споменик дело Николе Јанковића из 1983. године, направљено од бронзе и високо око 4 метра.
„На стубу је рељеф који приказује фигуре обешених родољуба. У доњем делу је урезан натпис: „17. август 1941“ (дан кад су родољуби у дворишту оближњег Гестапоовог затвора стрељани, а затим на Теразијама повешани). Испод тога су стихови Васка Попе: „Реците земљокрадицама да под овом нашом звездом воћке смрти више не саде, јер ће их појести воћке“, пише у књизи.
У вези са овом темом је и прича о споменику „Пет вешала“ који се налази на Новом гробљу, у оквиру меморијалног комплекса „Алеја стрељаних родољуба“.
– Тај споменик су првобитно представљали делови оних пет оригиналних бандера с Теразија на којима су родољуби били обешени. Украдени су 2004. приликом реконструкције Алеје. Лопови, препродавци секундарних сировина нису знали за њихову историјску вредност, и продали су их за свега неколико хиљада динара. Полиција им је ушла у траг и пронашла делове бандера, али били су уништени, и нису се могли реконструисати, тако да су морали бити израђени нови, реплике, и то ручно, да буду верни оригинал – рекла је за крај разговора за Ноизз Неда Ковачевић.
Из свега наведеног можемо да закључимо да понекад не поштујемо сопствене претке зарад којег динара у џепу. Зато никад не смемо да заборавимо на родољубе који су тог 17. августа биле кажњени само због тога што су волели своју земљу.
Извор: Noizz.rs
