Вест о смрти нашег легендарног глумца Љубише Самарџића од протекле ноћи не престаје да буде главна тема у читавом региону, јер се многи поштоваоци његовог лика и дела јавно, са сетом, опраштају од свог омиљеног глумца, пријатеља, колегe.
Поред бројних пријатеља и колега јавно, на свом инстаграм налогу, огласила се и глумчева унука Сара, ћерка његовог преминулог сина Драгана.
Сара данас има 23 године, а сећање на свог деду, детињство и одрастање које је уз њега провела, дубоко је растужило многе.
Овим речима се опростила од свог вољеног деде:
„Имала сам среће што сам те познавала 23 године, од кад сам била мала и нисам схватала шта је то бити глумац и бити познат, што сам се дурила кад прилазе непознати људи док шетам са својим дедом, што сам плакала на сцене “Полицајца са Петловог брда”, јер како мој деда може да седи са 4 жене, а да ниједна од њих није моја баба, што сам обожавала да ме водиш у канцеларију и на снимања, и да долазиш по мене у вртић, као и кад ме узмеш у наручје и плешемо, па све до данас кад могу да кажем да си ми био узор, ослонац и увек подршка. Мислим да је сувишно спомињати твоју каријеру, и колико је била част бити унука такве легенде. Показао си ми шта значи борба и колико снаге си имао и колико је твоје срце било јако. Знам да си тамо горе срећан и да си после толико година опет са својим Гагом. Не брини оставио си нас жене у сигурним рукама, Стефке ће нас пазити овде, он је сад глава куће, а ти и Гага са неба. Деда, а сад адио.”
Љубиша Самарџић (Скопље, 19. новембар 1936 — Београд, 8. септембар 2017) био је српски и југословенски глумац, редитељ и продуцент. Надимак му је био Смоки. Самарџић је једини српски глумац награђен Златним лавом на Филмском фестивалу у Венецији.
Рођен је у Скопљу, у породици рудара који су радили у руднику угља Јелашница код Нишке Бање. Још у гимназији је повремено радио да би издржавао породицу. Студирао је право, а потом је прешао на Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Његов таленат је откривен веома рано и добио је стипендију за студије код режисера Бојана Ступице. Самарџић је завршио Академију у Београду.
Кроз готово тридесет година глумио је главне и веће споредне улоге у више од седамдесет филмова различитих жанрова, најчешће у ратним и комедијама, али — у новије време — и у делима друштвене проблематике: Љубавни живот Будимира Трајковића, Смрт господина Голуже, Живот је леп, Кућа поред пруге и др. Наклоност публике стекао је готово искључиво на филму; како сам каже, играо је код скоро свих југословенских редитеља. На телевизији је наступао релативно мало (главне улоге у четири телевизијиске серије: Куда иду дивље свиње, Димитирије Туцовић, Врућ ветар и Полицајац са Петловог брда). Добитник је и Седмојулске награде СР Србије 1984. године за глумачко остварење у протеклих двадесетпет година, те тадашњег највишег признања Награде АВНОЈ-а 1988. године (иначе, ова награда је први пут додељена једном филмском глумцу). Од свих југословенских глумаца најчешће је награђиван на Пулском фестивалу.
Опанак, Википедија
