„Величанствена мала Србија! Како је она дивно одиграла своју улогу у Великом рату“ овом поруком је мултимилионер Томас Липтон почео своју књигу „Страшна истина о Србији“ 1915, а оно што је мање познато јесте потресно писмо које је упутио британској јавности у коме је описао све ужасе које је видео у Србији.
Сер Томас Липтон је највећи британски произвођач и извозник чаја, велики хуманитарац који потиче из сиромашне породице, а у време Првог светског рата је посетио Србију. Он је својим јахтама превозио велике количине санитетског материјала, као и чланове медицинских мисија које су долазиле у Србију да помогну народу у борби против тифуса.
После страхота које је видео обилазећи Ниш, Београд, Крагујевац, Врњачку Бању, Скопље и Ђевђелију написао је отворено писмо уредништву угледног британског „Дејли Телеграфа“ у коме их моли да објаве његово сведочење о катастрофи која је задесила Србију. Његово писмо је објављено 24. марта 1915. на десетој страни познатог листа, а у њему моли све који могу да помогну Србији да то и учине.
– Управо сам се вратио из Србије, земље коју сам посетио у експедицији коју је организовао заједнички комитет Британског Црвеног крста и Ред Светог Јована и пожурио сам да први пут затражим од вас да обавестите британску јавност о условима на које сам тамо наишао – писао је Липтон.
Он је навео да му је Влада Србије пружила прилику да путује широм земље те да упркос величанственој борби коју воде Срби против моћних противника нико не може да им помогне у „ужасној епидемији тифуса која мучи ову малу нацију“.
У једном дану у Нишу умре 300 људи
– Колико хиљада оваквих случајева постоји, не могу да кажем, јер тачне цифре нису утврђене. Госпођа Харди, која је задужена за једну стару болницу у Крагујевцу, рекла ми је да су људи оболели од тифуса из дана у дан довођени до врата где су остављани да умру јер унутра више није било места. Помножите ово са хиљаду случајева и имаћете слику каква је ситуација у Србији данас. Ову земљу је напала болест како мислим да ниједна земља никад раније није била нападнута и биће јој потребна сва хуманост човечанства да се носи с тим – поручио је он у писму.
– Србија се борила у три рата да одбрани своју земљу, а њихови ресурси су сада напрегнути до крајности. Ниш, са нормалном популацијом од 15.000 до 20.000 сада има више од 100.000 људи. У том пренатрпаном граду има на хиљаде случајева оболелих од тифуса. У једном дану у Нишу је скоро 300 људи умрло од тифуса, а на гробљима више немају где да се сахрањују мртви. Кола пуна тифусара која вуку волови тумарају по улицама. Видео сам мушкарце беле у лицу који седе на тротоарима и тресу се од првих симптома болести, неспособни да се повуку у склониште. Посетио сам болнице од севера до југа и свуда сам пронашао пуно случајева тифуса. У неким болницама нису имали ни ћебад нити душеке; у другима су три или четири пацијента лежала на једном душеку.
Доктор Ријан, шеф америчке мисије Црвеног крста у Србији, који има 2.900 пацијената под својим надзором, рекао ми је да ако се одмах не уради нешто за заустављање ове болести, више од половине становништва Србије ће бити избрисано – упозоравао је Липтон британску јавност.
– Госпођа Харди, која је већ поменута и чији муж је капетан са британском војском на фронту, а чија су деца у Енглеској, спавала је у затворској ћелији. Рекла ми је да има више од 600 пацијената, а нема ни доктора ни медицинских сестара да им се посвете. Недостају им лекови и средства за дезинфекцију. Тифус је болест против које не вреди вакцина, а преносе је вашке. Због тога је апсолутно неопходно да се стотине хиљада комада одеће уништи и замени чистом. Такође је неопходно да се жртве ове веома заразне болести изолују, а медицински радници у Србији сматрају да су због тога дрвене бараке или шатори апсолутно неопходни – објашњавао је ситуацију коју је затекао у Србији.
„Шта се дешава са женама у Србији не смем ни да замислим“
– У Ђевђелији, Нишу и Београду, па чак и у Крагујевцу, у штабу војске, свуда влада страх од ширења тифуса, од кога ни мушкарци, ни жене, ни деца нису сигурни. Шта се дешава са женама у Србији не смем ни да помислим. У свим болницама сам виђао и понеку болесну жену. Болнице су пуне мушкараца јер нема простора за жене, које, бојим се, морају да умру у својим домовима чекајући доктора да их спаси. Најхитније су потребни шатори, дрвене бараке, санитарни материјали, одећа, кревети и постељина, лекови, апотеке, стерилизатори за млеко, али пре свега лекари и медицинске сестре. Велики део доброг посла је урађен у болници Лејди Пеџет, али епидемија прети да преплави све који су изоловани – писао је у Липтон наводећи да то све није ни пола ужаса који тифус прави храбрим људима у Србији.
– Они се боре својим животима, а енглески и амерички мушкарци и жене, учествују у овој борби против смрти. Оно што сам видео ме уверава, међутим, да напори Црвеног крста, који су сјајни, морају бити адекватнији. Целокупни ресурси човечанства морају се организовати како би се борили против ове епидемије тако да се свим снагама помогне погођеним областима и на тај начин спаси српски народ од судбине још страшније него што је уништење од непријатеља. Знам да британски Црвени крст може да организује било какву потребну помоћ. Био сам у контакту са њима по мом повратку, и утврдио сам да су вољни да предузму нешто, али наравно сматрају да та средства морају бити трошена за британске болеснике и рањенике. Они су спремни да продуже своју мисију у Србији ако се могу прибавити неопходна средства и радо ће сарађивати са Српским фондом за помоћ која би на било који начин била добродошла. Прилоге намењене за помоћ у Србији треба послати на адресу Лорд Ротшилд, 83 Пал Мал, Лондон, насловљено са „За Србију“ – закључио је Томас Липтон у свом писму.
У знак захвалности за дела доброчинства, Српска влада одликовала је Томаса Липтона Орденом Светог Саве, а у Нишу је проглашен почасним грађанином.
Детињство у сиромаштву
Иако је у тридесетим годинама живота постао један од најбогатијих људи Сир Томас Липтон, бизнисмен, познати произвођач чаја и љубитељ јахти, потиче из веома сиромашне породице. Рођен је 1848. године, у једној од сиромашних четврти у Глазгову и као дете није био превише образован нити је имао неку перспективу. Међутим, до своје смрти 1931. године створио је светски познат бренд чаја који је паковао у кесице и остварио пријатељство са најбогатим и најмоћнијм људима тог времена.
Док је његов отац радио неколико лоше плаћених послова, Томасов брат је преминуо као дете, а он је постао члан уличне банде у кварту где је живео.
Школу је напустио са 13 година, јер је морао да почне да ради и помогне родитељима који су једва састављали крај са крајем, али убрзо се на послу потукао са другим дечаком, па је удаљен са радног места.
Године 1864. је почео своју прву велику авантуру, као дечак од палубе на једном пароброду у Белфасту.
– Осећао сам да ми се свет отвара, да је добро бити жив, а још боље да будем на овом пароброду – написао је Липтон у својој аутобиографији.
Морнари на броду су му причали о својим авантурама, укључујући и путовања у Сједињене Америчке Државе. Када је Липтон напустио овај посао, од плате коју је зарадио финансирао је себи пут у Америку.
Тамо је у наредних пет година радио на плантажама дувана у Вирџинији, пиринча у Јужној Каролини, на фарми у Њу Џерзију и у продавници у Њујорку.
Када се вратио 1870. у Глазгов одлучио је да ради у малој радњи својих родитеља, а захваљујући искуству које је стекао у Америци, шест година касније отворио је своју прву продавницу прехрамбене робе. Затим је почео да шири посао отварајући радње широм Британије. Године 1888, када је имао 300 својих продавница, цена чаја је све више падала иако је потражња расла па је Липтон то искористио и убрзо постао велики трговац чајем. Купио је плантаже чаја и успоставио и данас познати бренд „Липтон“ који је своје производе почео да извози широм Европе и Америке.
Најпожељнији младожења
У то време постао је и најпожељнији младожења на свету иако је, заправо, „склопио младалачки али катастрофални брак“, како се наводи у биографској књизи о Липтону „Човек који је измислио себе“.
Оженио се Маргаретом Мекауслан 1871. године, али је брак од почетка био осуђен на пропаст. Добили су двоје деце, од којих је једно преживело и Маргарет је са дететом емигрирала у Канаду. Љубав према јахтама приближила га је високом друштву где су били и краљ Едвард VII, а затим и Џорџ V. Како је пет пута губио у тркама за освајање Америчког купа, највеће награде у једриличарству, остала је његова изрека „Никад не губу наду, само гурај напред“. Липтон је управо је својим омиљеним јахтама међу којима се истиче „Ерин“ превозио санитетски материјал, као и особље које је радило у српским болницама.
Сер Томас Липтон преминуо је у Глазгову, 1931. године, а велики део своје имовине оставио је родном Глазгову, да се изгради болница и помогне школовање деце из сиромашних породица.
Н. Џ. Блиц
