Колико је британски посланик желео да учврсти свој утицај на Милоша и повећа уплив у српску политику, најбоље говори податак да је у сарадњи са другим чланом делегације Јаковом Живановићем, иначе кнежевим личним секретаром, написао британску верзију српског устава и тај нацрт предао Порти, пожурујући турске функционере да га одобре пре него што се руски посланик Аполонарије Бутењев врати у Цариград.
Тај британски концепт устава Порта је заиста на брзину одобрила и предала га на сагласност српској делегацији са напоменом да га благовремено прегледа и са примедбама врати турској влади. Према том концепту, сва власт била је у рукама кнеза и сва министарства била су њему потчињена. Било је очигледно да су Британци на тај начин хтели да задовоље Милоша и подрже његове владарске амбиције, док су интереси српског народа били у другом плану.
Управо у тренутку када су делегати проучавали британску верзију устава, у турску престоницу се вратио Бутењев. Колики су тог тренутка били моћ и утицај руског посланика на Порту, говори податак да је Понсонбијев уставни пројекат одмах по Бутењевљевом повратку стављен ад акта, без икаквог објашњења и образложења.
Радош Љушић је у праву када каже да је „утицај Бутењова на Порти био огроман. Чим се вратио, султан га је примио у аудијенцију и обдарио га скупоценом бурмутицом. Његове примедбе на претходни нацрт морале су се уважити. У складу са руским примедбама, урађен је нов нацрт, који је предат депутатима. То је био други нацрт који је Порта нудила Србији. Између њих постоје суштинске разлике, које су настале стога што је иза првог стајала Енглеска, а иза другог Русија“.
Док је британски нацрт стављао у први план кнежева права и овлашћења, руски нацрт, израђен према упутствима Бутењева, највишу власт пренео је на Савет, у коме је требало да буде 21 члан (17 саветника према броју округа – бивших нахија и четири министра), и који је требало да делује као колективни орган који треба да ограничи кнежеву власт.
Интересантно је запажање нашег истакнутог историчара Владимира Ћоровића поводом суштинских разлика између два понуђена уставна концепта: „Дошло је до необичног случаја да је апсолутистичка Русија, са системом ‘самодржавља’, постала противник личног режима у Србији, а парламентарна Енглеска његов помагач.“
Нема сумње да су и Русија и Велика Британија желеле да уграде елементе свог интереса у српски устав, али је руски интерес био ближи српском националном интересу, јер су Руси првенствено водили рачуна о уставном положају српског народа а не кнеза, док су Британци мислили сасвим друкчије.
Гледано у ширем геополитичком контексту, интереси Србије и Русије често су били идентични, јер је вековима њихов заједнички непријатељ била Турска (не рачунајући повремене тактичке потезе Петрограда када му је било у интересу да заштити Отоманско царство). Насупрот томе, Велика Британија је и у току Првог и Другог српског устанка, а и касније, подржавала Отоманско царство и отежавала Србима да дођу до националног циља – стварања сопствене државе.
Усвајањем руске верзије устава од Порте, британски посланик Понсонби је увидео да губи дипломатску битку са Бутењевом и зато је затражио од Милоша да што више чланова Скупштине, као и он, ставе потписе на онај нацрт уставног документа који њему највише одговара и да му га пошаље. Он ће се, како је изјавио српским делегатима, „потрудити свим средствима да тај нацрт прихвати турски двор“. Милош је, међутим, увидео, али нажалост касно, да британски посланик нема тако велики утицај на турску владу и султана како су га уверавали и он и Хоџес.
Обманут од Велике Британије и напуштен од Русије, Милош се у очајању окренуо Турској у нади да ће га она заштитити од опасности које му прете од руске верзије устава, што је очигледно била још једна његова илузија и политички промашај. У Милошевом писму делегатима, које је имало карактер инструкције, између осталог се каже:
„Нека делегација обавести Порту да ми желимо водити преговоре за нашу ствар само са њом, јер ми не признајемо, и у будуће нећемо признавати над собом никаквог другог господара осим султана Махмуда II. Ми немамо никаква посла ни са Русијом, ни са Аустријом, ни с Француском, ни с Енглеском, и са никаквом другом државом. Ми се бринемо само о томе да очувамо према њима пријатељски однос, докле оне стоје у пријатељству са султаном, и прихватићемо њихове корисне савете за нас и за Порту, не допуштајући опет, да нам прописују законе.“
Последњи Милошев очајнички трзај у намери да сачува постојећи режим у земљи и своју неограничену и неконтролисану власт – није успео. Порта се оглушила о његов вапај и на основу руских примедаба сачинила је коначну верзију новог устава. Остао је, међутим, споран један члан, онај најважнији, који регулише положај и овлашћења Савета. Проблем је био у следећем: ако чланови Савета на тој функцији остају доживотно, тиме се сужавају и умањују кнежева права и овлашћења јер их он не може сменити у случају политичког сукоба међу њима. У обрнутом случају, ако саветници буду смењиви, постојала би опасност да кнез самовољно смени неког неподобног и непослушног члана Савета са дужности. Очигледно је требало пронаћи решење које би задовољило обе стране – и саветнике и кнеза.
Турски министар иностраних послова Нури-ефендија (који је заменио Мустафу Решид-пашу) и руски посланик постигли су следећи компромис: спорни, односно 17. члан Устава треба да гласи: „Чланови Савета не могу бити збачени док се кривица не докаже на Порти.“ Овакво решење имало је да задовољи све три стране. Када је између Нури-ефендије и Бутењева постигнута сагласност о кључном 17. члану, султан је могао да стави потпис на Устав.
Султан је то и учинио и један примерак Устава је предат 23. децембра 1838. руском посланику, а један примерак је 3. јануара 1839. послат београдском везиру на извршење (карактеристично је да није послат на адресу кнежевске канцеларије). Милош је био незадовољан овим документом, јер је сужавао његова кнежевска права, а Савету давао велика овлашћења, али је зачуђујуће мирно примио вест да је султан ставио потпис на хатишериф којим се проглашава нови српски устав. Кнез је заправо увидео, истина касно, да су његове моћи мале и ограничене и да без подршке своје покровитељице Русије и уважавања права сизерена (Турска) не може да учини ниједан озбиљнији корак у правцу снажења Србије и очувања свога положаја.
Његово ослањање на Велику Британију и лакомислено прихватање неостварљивих обећања посланика Понсонбија и конзула Хоџеса показало се као фатално, јер му је ослабило положај у земљи пошто га је опозиција оправдано нападала да је прихватио антируску политику, која није имала подршку у народу.
