Краљевина Југославија је у првој половини 20. столећа била национално мешовита земља у којој је било прилично изражена и социјална неједнакост. Ипак, српски народ и православна заједница су чинили већину, са преко 65, односно 47 процената. Свакако, то је само био један од разлога зашто су суседне земље према Југославији осећале нетрпељивост и имале претензије на комаде њене територије.
Тридесетих година 20. века на европском континенту дошло је до радикалних друштвено-политичких промена. Буја фашизам у Италији са Бенитом Мусолинијем на челу, Франкове присталице побеђују у Шпанском грађанском рату, Адолф Хитлер осваја власт у Немачкој и започиње своје освајачке идеје спроводити у дело (припајање Аустрије, окупација Чехословачке, напад на Пољску).
Краљ Александар I Карађорђевић бива убијен у Марсељу 9. октобра 1934. од стране хрватско-бугарске терористичке групе која је имала помоћ страних безбедносно-обавештајних служби, што доводи трочлано Намесништво на чело Југославије, а предводио их је Кнез Павле.
Усташки покрет под вођством Анте Павелића је био најватренији заговорник нестанка прве јужнославенске државе створене после Великог рата. Због својих расистичко-шовинистичких идеја и рушења уставно-правног поретка Павелић је емигрирао у Италију где је уживао годинама гостопримство Мусолинија, који му је помагао у илегалном оснивању и функционисању кампова, где су хрватски емигранти пролазили терористичко-диверзантске обуке.
Ватикан као светски центар моћи је такође имао „проблема“ са југословенским краљевством. Наиме, они су желели да римокатоличка заједница има примат без обзира на мању бројност. Тако је настала Конкордатска криза, која је имала врхунац у јулу 1937. када је под чудним околностима умро патријарх (сумња се да је отрован), а владике СПЦ су покренуле литије које су довеле до крвавих обрачуна у Београду са жандармеријом.
Нова криза југословенске Владе Цветковић-Мачек избила је у лето и јесен 1939. када је формирана ткз. Бановина Хрватска, највећим делом на српском етничком простору, што је довело до нових протеста и побуна, нешто мањег интензитета. Званични Београд је пристао на то у страху од нарастајућег Хитлеровог империјализма, јер већ следеће године дошло је и до формирања Тројног пакта.
После 27-мартовских демонстрација 1941. у Југославији (у градовима где су Срби имали релативну или апсолутну већину), које су разљутиле наци-фирера Адолфа Хитлера, дошло је до агресије 6. априла 1941. Трећем Рајху се убрзо придружују: Италија, Мађарска, Аустрија, Румунија, Албанија и Бугарска. Било је то не само варварско бомбардовање Београда, но и уништавање националне историје.
Отпор у Југославији током Априлског рата је био слабашан, највише због издајства и дезертерства Словенаца, Хрвата и муслимана. Све то је ишло на руку окупаторима који су монструозно комадали нашу отаџбину. Већ 10. априла 1941. проглашена је наци-фашистичка Независна Држава Хрватска коју предводи тројац:
- поглавник Анте Павелић
- кардинал Алојзије Степинац
- доглавник Адемага Мешић
Наравно Ватикан одмах даје благослов НДХ, а Римска курија логистику и подршку на свим нивоима. Циљ је био елиминисати српски живаљ и СПЦ на простору од Драве до Јадрана.
Стравични покољи над Србима цивилима су почели фактички одмах, прво у Гудовцу и Вуковару, па се наставило у Вељуну, док је Херцеговина пливала у крви.
Како је у аугусту 1941. италијанска фашистичка војска затворила систем конц. логора Госпић-Јадовно-Паг, који је „успешно“ радио 132 дана, а у којем је убијено преко 40.000 људи (постоје јасне индиције и да је бројка дупло већа), од чега 95% српске националности… Власти НДХ отварају покрај Новске, на тромеђи Славоније, Босне и Баније нови концентрациони логор Јасеновац.
Управо ће Јасеновачка индустрија смрти постати најгори облик садизма и умоболног иживљавања над невиним људима, што је извршено првенствено од хрватског шовинизма и муслиманског фундаментализма. Хрвати и муслимани су стварањем НДХ осетили моћ и прилику да Србима врате за пораз у Првом светском рату, јер су они тада ратовали у одорама пропале Аустроугарске, против Срба.
Дизајнирање Јасеновачке млевеонице људи осмислио је хрватски емигрант Вјекослав Макс Лубурић 1939. године док је у Италији скупа са осталим члановима Усташког покрета уживао повластице Мусолинијевог режима. У хијерархији НДХ, Лубурић се високо котирао и сматрало се да је он Павелићева „десна рука“. Лубурић је једном приликом похвалу својим кољачима изрекао овако: „Више смо ми овде сатрли Срба, него ли Турци Османлије за пет векова“.
Јасеновачка кланица је превазишла сва очекивања, с обзиром на број убијених Срба, којима је у пет оделења убијана нејач: деца, жене, старчад. Свакодневна иживљавања која су често имала такмичарску драж кољача, показивала су не само тренутно лудило рата, но и стање нације која је заправо настала у индокринацији и преверавањима протеклих 150, па и 200 година.
Треба рећи да су римокатолички фратри и опатице тј. часне сестре, такође учествовали у подстрекивању и хушкању кољача против логораша који су убијани само због своје „погрешне“ националне и верске припадности. Око 1.300 римокатоличких свећеника широм НДХ је дало свој допринос у истребљењу православних Срба.
Партизанска герила којом је током ДСР управљао Врховни штаб, на челу са Јосипом Брозом Титом и Мошом Пијадеом никада није покушала да ослободи логор Јасеновац и уништи ту фабрику најцрње страве и ужаса. Иако су на Другом заседању АВНОЈ-а крајем новембра 1943. делегати са Кордуна овакве акције предлагали, јер је мноштво кордунашких Срба присилно одведено у логор Јасеновац, овако нешто никада није доживело разматрање, а камоли реализацију. Предлагачи овакве идеје су нетрагом нестали.
Пошто је 12. априла 1945. пробијен Сремски фронт код Вуковара, администрација и оружане снаге НДХ налазе се у паници и расулу, док партизанске дивизије јуришају ка Алпима. Тог 22. априла једна група јасеновачких логораша је успела да изврши пробој из логора, јер је дошло до обрачуна са стражарима, у коме су голе руке насрнуле на бајонете и пушке… свега стотинак их је угледало слободу злата вредну. Наредна три дана преостали стражари су палили документацију (по други пут, једном је већ горела 1943.) и минирали логорске просторије, како би се уништили трагови геноцида над Србима. Партизански одреди су 1. маја 1945. ушли у напуштени логор који је догоревао.
У послератној Југославији ужасе Јасеновца је прекрио мрак. Свако ко би јавно причао о страдањима Срба и стратиштима бивао би хапшен или убијан. Титова Југославија је сазидана на лажним идеалима братства и јединства југословенских народа, па су им управо овакве теме „квариле посао“. Они Хрвати и муслимани који нису успели побећи у тајној операцији Ватикана „Пацовски канали“ у далеке земље, у домовини су скривали своју мрачну прошлост и учешће у србоциду. Васпитавали су своје потомке радикално другачије од званичног школског програма, односно у србомржњи и антијугословенским осећањима.
Југословенска кинематографија је направила свега пар документарних филмова о јасеновачким страдањима, при чему су често коришћени неодговарајући термини типа „усташе“ (Усташтво је идеологија, коју су већински прихватили Хрвати и муслимани), док су за Србе, Јевреје и Роме користили „жртве фашистичког терора“, без навођења националности. Играни филм није никада снимљен. Слично је било и код споменика широм Југославије.
Титова администрација је дозволила једној групи експерата 1964. године да дође на јасеновачка поља и да обаве истраживања. После месец дана проф. др. Србољб Живановић је дао један интервју београдском листу „Експрес„, у коме је напоменуо да се ради о огромном броју жрава: 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома.
Управо то је упалило црвени аларм на Дедињу!
Живановићеву документацију је запленила УДБА (тајна полиција), њему је рад и јавно деловање одмах забрањено, па је у страху за личну безбедност Живановић морао да побегне у иностранство.
У самом Јасеновцу 4. јула 1966. године отвара се споменик Камени цвет, бетонска склуптура, дело академског вајара Богдана Богдановића из Београда. Било је то свега три дана после Брионског пленума и пада Александра Ранковића (шефа свих безбедносних служби СФРЈ), који је смењен због наводне афере прислушкивања Тита. Међутим, тада на овом отварању споменика Иван Крајачић (шеф хрватског дела УДБЕ), познат по надимку Стево делегатима из СР Србије изговара низ увредљивих реченица („гегуле, репоње… мало смо вас овде побили“), које су доспеле до Тита, јер дотични никада није нашао за сходно да посети највећи балкански град под земљом. Крајачић је убрзо смењен.
Спомен-комлекс Јасеновац није био у обавези да се посети током школских екскурзија у Југославији, него је то било ствар личне с(а)вести директора или наставника неке школе. Наравно, мали број Срба је посећивао Јасеновац, иако су саобраћајне везе више него добре, тачније свега 3 км удаљености од ауто-пута.
Почетком априла 1991. године оформљен је један међународни тим стручњака, ван европског континента, који су изашли на јасеновачка поља и почели поновна истраживања. Њихов извештај је не само потврдио Живановићеве податке, него их је и незнатно увећао, уз напомену да нису сва поља до краја истражена. Наравно, све се то дешава у времену растурања СФРЈ, када су власт у СР Хрватској већ увелико контролисали Фрањо Туђман и његова партија ХДЗ, који су неумитно нагињали ка Усташтву и отворено симпатисали авети НДХ. Није било говора да било ко међу Хрватима обрати пажњу на нове извештаје, још мање да се постиди. ХДЗ пропаганда је на сва звона трубила о угрожености Хрвата од стране ЈНА и „србо-ћетника“.
Врло брзо почиње четворогодишњи оружани сукоб у Хрватској, који је поново прекрио Јасеновац мраком и маглом. После рата, не само да нико није смео да помене нова истраживања о Јасеновцу, него је званична политика била таква да је број јасеновачких жртава радикално умањиван… фрљали су се бројкама од 10.000 до максимално 80.000 убијених. Службени Загреб је често користио неке провокаторе у јавној сфери деловња који су негирали да је ту уопште постојао било какав логор током Другог светског рата.
С друге стране, хрватска Влада почиње давати огромну пажњу и новац за Блајбуршке церемоније, све оно што је њихова емиграција успела да оствари у јужним деловима Аустрије током Хладног рата. Парадокс је у томе што су често у Хрватској без пардона, Јасеновац и Блајбург изједначавани (!?), веровали или не… Било како било, наци-фашизам у Хрватској се деценијама врло фино узгаја без зрна срамоте. Тек понеки текст на интернету, у коме се неки публициста осмели рећи своје мишљење.
Заправо, на догађаје и манифестације антифашистичког карактера у Хрватској, ретко да број посетилаца бива изнад 250, док на скупове који обилују екстремизмом, број посетилаца је вишеструко већи, од 20.000 па иде и преко 100.000. Добар пример за то вам је Дудик и Овчара.
Иако делује да су две водеће политичке струје (СДП и ХДЗ) у Хрватској супростављене, то се може рећи око неких унутрашњих питања. Међутим, када су у питању национални интереси, Хрвати су у томе јединствени. Тамо и даље Србе сматрају да су реметилачки фактор, а српске жртве ни у једном рату није баш згодно помињати, да не говоримо о двојезичним таблама и запошљавању итд.
Заједничко појављивање високих државних званица у Јасеновцу пре два дана, где су дошли:
- председник Зоран Милановић
- премијер Андреј Пленковић
- шеф Народног сабора Гордан Јандроковић
- министар спољних послова и европских интеграција Гордан Грлић-Радман (један од оних који отворено негирају постојања логора смрти)
- представник српске националне мањине Борис Милошевић
Покушава се заметнути траг васкрсавања наци-фашизма у Хрватској који је више него очигледан. У прилог томе може рећи и број продатих улазница за концерт Марка Парковића Томпсона за 5. јули 2025. на загребачком хиподрому. Перковић је такође један од најватренијих србомрзаца и љубитеља НДХ, који стиховима велича Анта Павелића, Макса Лубурића, Црну Легију, Јура Францетића, Динка Шакића, Рафаела Бобана… док његови обожаваоци у трансу за њим понављају.
Ни код Срба није ништа боље, ако ћемо искрено… пре бих заплакао него нешто лепо рекао. Култура памћења је толико слабашна, да ме је срамота, што већину није срамота.
Наташа Дракулић и Предраг Антонијевић су са својом драмском екипом током 2019. снимили играни филм „Дара из Јасеновца„, у коме је приказан део ужаса јасеновачке индустрије смрти из угла једне српске девојчице са Козаре. Добро је то што је почетком 2021. тај филм покренуо велико интересовање, али остаје жал што је многим Србима Јасеновац и даље далеко. Близу им је Јадран, Пелопонез, Беч, Париз, Лондон…
Када нам патриЈоте тако мало знају и наводно хоће да посете Јасеновац (330 километара од Београда), шта рећи онда о осталим стратиштима као што су: Садиловац, Пребиловци, Дракулић, Драксенић, Лежимир, Дивосело, Глина, Шушњар, Стари Брод, Кравица, Гаравице, Вршани, Калати, Кусоње, Мехино стање, Подмилачје, Занесовићи, Ливањско поље…?
Заборав доноси понављање, је л’ тако?
Чуле, Злочини над Србима
P. S. У Јасеновцу сам био више пута… ићи ћу опет, не само ради мене или великомученика јасеновачких, но и ради потомака, да на лицу места виде најтужнији део наше историје. Јер све ово што горе написах у школи неће имати ко да им каже, нажалост.
Наслов, опрема, лектура/коректура: Хронограф
