Појам превара не мора увек да означава неку негативну радњу. Кад се преваром постиже позитиван циљ у интересу неког другог или за народ, а она је усмерена против оних који се преваром служе ради остварења сопствене користи, притом наносећи штету другима, онда је та превара позитивна и садржи мудрост.
У историји је било веома много превара које су изазвале огромну неправду, сукобе и страдања. Када би неко преваром спречио негативне појаве, то би се сматрало хуманим гестом и успехом.
Хитлер је лажирао повод како би напао Пољску. Немци су се преобукли у пољске униформе и напали немачке положаје 1939. године. Својевремено је Садам Хусеин преварен и „навучен“ да нападне Кувајт 1990, а онда су САД напале Ирак 1991. Изрежирани злочин у Маркалама и Рачак били су повод за агресију на Српску и Србију 1995. и 1999. године. Непостојећи хемијски отров такође је био лажни повод за уништење Садама Хусеина и разбијање Ирака 2003. Случај Скрипаљ искориштен је за нове санкције Русији и покушај њене изолације. Недоказано коришћење хемијског отрова био је изговор за бомбардовање, овога пута, Сирије 2018.
У свим тим и многим другим случајевима, где је превара произвела зло, готово да није било никакве осуде а да не говоримо о одговорности и кажњавању криваца.
Одређене снаге Запада 1997. и 1998. године подржале су Милорада Додика да дође на власт у Републици Српској како би водио процес њеног укидања и умирио народ док би они, Запад, отпочели контролисано разбијање Србије, извршили агресију над њом (1999.) и отели јужну српску покрајину, са планом да иду даље.
Да нису имали неког од Срба, за кога су мислили да ће урадити оно што они хоће – укидање Републике Српске, они би је убрзано и насилно угушили. Томе се не би нико озбиљније могао супротставити, јер је свет био предвођен само једном доминантном силом која је незајажљиво, по свету, остваривала своје девијантне интересе.
Додик, односно власт Републике Српске, је стратегијом затегнутог попуштања, када је већ морала, преносила је она овлашћења која нису суштинска на ниво БиХ, док је суштинске ствари, попут МУП-а Републике Српске, одбранила. То је можда био и преломни моменат.
Године 2006. председник Додик рекао је, уколико се настави притисак на Републику Српску, она ће одржати референдум на којем би се грађани изјаснили да ли су за њено издвајање из БиХ. Тако је Српска била спасена, јер су српски политичари, пре свега Додик, показали храброст и одлучност да је одбране. Појавом нових жаришта и мењањем односа снага у свету, није могућа агресија и укидање Републике Српске, што се могло десити 1997. и 1998. године.
Занимљиво је да су многи анационални грађани 1997. и 1998. године, 2002-2003. (време избора) помогли да Додик дође на власт уз реченицу „Нема нам спаса ако Додик не дође на власт“. Од 2010. године па на даље исти ти анационалисти су Додика почели рушити и овог пута говорити „Нема нам спаса ако Додик остане на власти“. Они су схватили да Додик заиста има намеру да брани Српску и да му је стало до националних интереса свог српског народа. Међутим, још увек неки родољуби нису сагледали Додикову врло значајну, тешку и опасну улогу, којом је и „преваром“, као начином доласка до циља, спасио Српску. Зато сада сви српски родољуби треба да буду уз Додика, како би му загрејали срце… и он рекао „Нема одступања, идемо даље“.
Најбољи пример да се однос снага у свету мења, јесте референдум по питању Дана Републике Српске. Против њега је била амбасада САД, међутим и поред тога референдум је одржан, и он не само да је значио слободу за српски народ, него је пружио наду и охрабрио оне на Западу који сматрају да има смисла борити се против неправедне глобализације и похлепног антирелигиозног центра моћи.
Председнику Додику можда ће се указати историјска шанса да, не само учествује у решавању српског националног питања на Балкану, но и да буде активан у постизању историјског договора између православаца и муслимана на овим просторима.
И на крају сваки текст завршавам: Победимо кризу радом, радујмо се и радимо.
Бања Лука, 26. април 2018.
Председник СНП „Избор је наш“