„Политика је курва“ – стара изрека, која ових дана добија свој пун, вулгаран, смисао.
Слушајући и гледајући малопре изјаву Родољуба Драшковића, власника „Свислајона“ и титуле кнеза од Херцеговине, коју му великодушно дадоше додиковци с југа Српске,(а који му сада траже исплату милионског пореског дуга) упитах се да ли су ми уши нападнуте короном, а очи заслепљене каменом херцеговачким.
Видим кнеза, са сунчаним наочарима заваљеног у фотељу свог велелепног замка, како позива на смену власти, силазак партократије, називајући Милета „политичким демагогом“, а себе „успешним политичким економистом“, који је само у локалну фабрику уложио 17 милиона евра. У овој миримо се-волимо се игри „рата и мира“ председника републике и његовог првог човека у Херцеговини Луке Петровића, генсека СНС, иначе Вучићевог породичног пријатеља, чији рођени брат има високу функцију у СНС, са једне; и Родољуба, најбогатијег бизнисмена, блиског рођака заборављеног четника – писца и неуспелог вође деветомартовских протеста Вука Драшковића, с друге стране – сабље се све више грлима примичу.
На бојно поље стиже велики вођа Вучко, мајстор помирења или заокрета, мири или напада с бока, али свакако уноси немир у већ мутну Дрину, јер његов позив кнезу у којем се захваљује и одаје признање за донацију српском народу, није ништа мање у тренутку укрштања мачева у Републици Српској, него бранковићевски епски нож у леђа Милораду Додику и приближавање евентуалном спонзору и успешнијем бизнисмену.
У овој политичкој, финансиској борби, у коју ће бити укључени и тајкуни, а којој недостаје само протерани владика Григорије, као дојучерашња мирођија у свакој полито-финансијској чорби, која све више добија могући исход херцеговачког „устанка против дахија“, како сам краљ слаткиша рече, може доћи до два исхода: или опет она стара: „тресла се гора родио се миш“ – или ће круне падати.
Драшковићу кнежева, Вучку почасног грађанина, или СНСД-у власт, барем у Херцеговини, која је однедавно изнедрила још једно своје стручно-политичко лице, др Дарију.
Неки нови експоненти нашег доба заглушише шум старих платана, стихове Дучића, које ових дана река Требишњица својим превирањима носи у неком другом смеру, преплиће са токовима Саве и Дунава и понире у Дрину. „Политика је курва, народ је марва“, рекоше стари људи.
Александар Шекарић Секира
