Ова икона се налази у Свето Успенској Почајевској лаври, Волинске епархије, назив Почајевска је добио од месташца Почајева, на путу између Кременеца и Бродама. Од тог села и Почајевска гора, на којој се налази лавра, добила је назив. Ова гора је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по овој пештери која је самимим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту пештеру су се настанила двојица монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божјом.
Један од тих подвижника изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога саподвижника и обојица су са страхопоштовањем и трепетом гледали и Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом док су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су ту двојицу монаха, прославили су Богородицу због њеног јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања.
Пресвета Дјева је на површини камена оставила утиснут отисак свог десног стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцелење недуга. Јављање Божје Матере на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви источник великих чудотворења.
Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и палити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богоматере која јој се јавила обасјана светлошћу. Ана Гојска се задивила због благодатне силе која је исходила од иконе Богоматере, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони – ту је прогледао. Тада се она уплашила да тако благодатну светињу држи у свом дому и зато је 1597. год. уз присуство многобројног народа, икона однета са свећама и молебним пјенијем у Почајевску обитељ и од тада на вечно чување иноцима који обитавају у пештери. Ускоро је на стени била устројена црква у част Успенија Богоматере.
По смрти Ане Гојске, сва њена имања а и сама Почајевска гора дошли суе у наследство Андреју Фирлеју који је живео у месташцу Козину. Он, будући лутеран, мрзео је Почајевски манастир и његове иноке, и увек се старао да их угњетава. Он им је одузео земљу и шуму. Наредио да се запале келије, да се бију монаси, и забрањивао народу да долази на Почајевску гору на поклонење чудотворној икони и стопи Пресвете Богородице. На крају је решио да узме од њих чудотворну икону, и са мноштвом наоружаних једномишљеника напао је 1623. године манастир, опљачкао црквена добра, ризницу и однео је и саму чудотворну икону.
Као печат богохулства било је то што је рекао жени да обуче црквене одежде и да узме чашу у руке и да дође у друштво оних што пирују и да излажу хули православне и свету икону. За такво богохулство његова жена је тог минута била кажњена, судом Божјим њу је запосео зли дух и страшно је мучио док Фирлеј није вратио чудотворну икону у Почајевску обитељ. По враћању иконе у манастир изобилно су се продужила изливати од ње различна чудотворења. Вест о таквим чудесним збивањима брзо се разнела по свим крајевима земље руске и са свих страна су почели притицати к њој у масама поклоници тражећи помоћи и спасења и милосрђе Божје.
Међу многим чудесима од Почајевске иконе Богородице, особито је знаменито чудесно избављење обитељи 1675. год. од Турака, који су приспели близу манастирских зидина. Полажући своју наду у помоћ Божје Матере, монаси су се сву ноћ молили и певали пред чудотворном иконом акатист, и када су возгласили: „Изабраној победоносној Војводи“ одмах се Пресвета Дјева јавила у светлој одежди окружена ангелима са голим мачевима. Изненада је Турке ухватио страх и они су се дали у бекство.
Године 1770. када су Почајевску обитељ заузели унијати, основана је била посебна комисија да би се потпуно иследило предање о чудотворној икони. Из тога се види да су на поклонење Пресветој Богородици долазили и исцелење од ње добијали не само православни и унијати но и хришћани латинског исповедања, чак и Јевреји, који су по исцелењу примали православну веру.
Године 1831. по враћању Почајевског манастира под православну управу он је назван Успенском Почајевском лавром. Православни хришћани су имали према Почајевској светињи велико страхопоштовање, и њој на поклонење је притицало велико мноштво богомољаца из удаљених места Русије.
Почајевска икона Мајке Божје се празнује 5. августа / 23. јула. Молитва Њој изазива милосрђе и покајање, пружа утеху и наду, избављење од животних невоља, болести…
