Из разговора са фармацеутима и техничарима који раде у новосадским апотекама, сазнајемо да је на овом радном месту све могуће. Они су доживели све оно о чему нису могли ни да сањају и, како сами кажу, више их скоро ништа не може изненадити.
Има ту свега – од интимних исповести пацијената, поклона и несвакидашњих знакова пажње, преко сукоба са зависницима од дроге до оружаних пљачки. Самим тим имају потешкоћа да се присете необичних доживљаја (а видећете, има их прегршт), јер су им прешли у свакодневницу.
Из мора таквих ситуација, саговорнице портала Мој Нови Сад издвојиле су оне најинтересантније.
– Рад у апотеци, као и сваки рад са људима, са собом носи много анегдота. Увек се сетим шта ми је говорила менторка, док сам стажирала: „У овом послу јесте битно знање и професионалност, али видећеш колико је важно да знаш са људима. Мораћеш да будеш психолог“. Убрзо сам и у пракси схватила шта то тачно значи. Памтим низ ситуација, од оних мање пријатних – нељубазних, надмених људи који себи дозвољавају да своје незадовољство на личном плану искале на нама, преко претњи и пљачки до ситуација где вам се удварају, рецитују песме и купују поклоне – прича Јелена К.
На питање који су то проблеми са којима се најчешће сусрећу, одговора Ивана:
– Људи генерално немају стрпљења. Много пута се десило да неко из чиста мира почне да виче, на пример, зато што очекује да радимо брже него што можемо, зато што им не растворимо сируп довољно брзо, зато што нам рачунар или систем блокирају па немамо одмах информацију о доступности производа у другим апотекама нашег ланца.
Са њом се слаже и Маја, фармацеутски техничар са петогодишњим искуством.
– Када је неки лек дефицитаран онда смо ми криви што не могу да га нађу. Када нећеш да им даш лек без рецепта онда вичу, ударају по рецептури, псују. Срећом имамо заштитно стакло, иначе не знам шта би тек онда било. Док нисам почела да радим овај посао, за мене је одлазак у апотеку значио куповину одређеног лека и саветовање око употребе, али тога заправо има најмање.
– Понекад буде збуњујуће са старијим људима јер се дешава да ти донесу таблету и да очекују да на основу њеног изгледа знаш шта им треба. То буде нпр. бела или розе таблета са цртом, како изгледа већина таблета, и онда се наљуте ако не знаш шта је у питању. Или, на пример, кажу да је кутија бело-наранџаста, а тако изгледају сви Хеморфамови лекови. Најгоре је што не знају ни због чега пију, ни како пију неки лек, само дођу и кажу нешто попут „То пије моја комшиница, њој је боље па хоћу и ја“. Свашта пију, узимају велики број лекова на своју руку које конзумирају истовремено, што никако не би требало да раде – објашњава Ивана.
– Није реткост да нам траже да им редом показујемо све кутије како би они препознали и изабрали ону која им је (можда) преписана. Али то није случај само са старијим особама. И млађи су тражили свашта, нпр. „Пемпас“ уместо „Памперс“, кесицу „Перфеxа“ уместо „Фервеxа“ и томе слично (смех) – надовезује се Дајана Д., која у апотеци ради већ четири године.
Сличан пример издваја и њена колегиница Маја.
– Један човек је тражио „три кесице хот лајна“, а заправо му је требао „Тyлол хот“. Људи долазе и траже нешто што није ни близу онога што им треба али временом научиш да препознаш на шта мисле.
Оно што свакако не бисте очекивали, јесте да грађани нису сигурни шта се тачно продаје у апотеци. Јелена К. се присећа неких од ситуација:
– Занимљиво је да су убеђени да знају шта се све продаје код нас, па најнормалније питају за гриз или прашак за прање веша. Уз то, имала сам и једну специфичну пацијенткињу која никад ништа није пазарила у апотеци, али је скоро сваки дан долазила „како би се распитала“ за неки препарат, а заправо користила време да се нашминка тестерима шминке коју продајемо.
А када се пацијенти превише опусте, ту долази и до скидања.
– Једна од незгоднијих ситуација је када пацијенти желе да ми покажу одређену кожну промену, не бих ли им помогла да реше проблем па тада на сред апотеке скину одевни предмет – започиње причу Јелена К. а Маја се надовезује:
– Подразумева се, пошто имаш бели мантил, да треба све да знаш и видиш. Траже да им анализираш промене на кожи, гледаш гљивице на ноктима и стопалима, жуљеве, било је случајева и да нам госпође показују дојке и слично. Уз то, неки долазе повређени и траже да их превијамо. Ми то на крају урадимо јер нам буде жао, али то никако није наш посао.
Има и лепих прича, које саговорнице новосадског портала са осмехом издвајају.
Јелена К. кроз смех напомиње да је једном приликом за поклон од једне бакице добила шварглу, у знак захвалности за љубазност. И Дајана Д. подсећа да има доста финих и пажљивих људи:
– Неки се баш вежу за нас па нам доносе разне поклоне, саксијско цвеће, козметику, чоколаде, воће, и то малтене свакодневно. Баш пре неколико ми је једна госпођа рекла да ме се сетила на путовању па ми је донела ешарпу из Италије. Једна бака, чија деца и унуци живе у иностранству, често каже да ме доживљава као своју унуку. Увек ме пита како сам и како ми је породица, иако их не познаје.
Све саговорнице се слажу да је најтеже изаћи на крају са наркоманима и психичким болесницима.
– У зависности од локације, зависи и број наркомана који ће се појавити у току дана. Убедљиво највише проблема са њима сам имала на Новом насељу. Увек имају припремљене измишљене изговоре који су мање више исти – нпр. да им треба шприц и игла да би дали лек кућном љубимцу или баби инсулин. Долазе сваки дан једни те исти људи, који никада не уђу и кажу – „Треба ми тачно то и то“, већ се праве да не знају како изгледају различити шприцеви и игле, а по правилу сви имају спремљену тачну суму новца, у динар. Крене од тога, онда иду покушаји са седативима. Доносе рецепте које су копирали ко зна колико пута, тако да се више не види шта пише на њима, па када им не дамо кутију почну да се објашњавају, вичу и свађају. У тим ситуацијама можеш само да се молиш да неко уђе унутра, како не би био сам – говори Ивана.
А за крај, издвајају само неке од пљачки које, како су нам рекле, уопште нису ретке. Дајана Д., препричала је следећу ситуацију:
– Било је око подне, када је у апотеку ушао малолетник од неких 14–15 година. Када је почео да отвара полице у којима стоје парфеми, шминка и козметика пришла сам му и питала га шта му треба, на шта је он одговорио „Треба ми свашта“. Након тога је зграбио неколико парфема и шампона и кренуо да истрчава. Ја сам покушала да га спречим тако што сам га зграбила за капуљачу, али он се отргао и побегао са свом том робом. То је све видео момак из локала поред, који је потрчао за њим да би на крају лопов све бацио на улицу и побегао. Касније сам размишљала шта сам урадила, могао је да ме удари и повреди али ето, у том тренутку те ухвати неки напад адреналина и не можеш да се исконтролишеш.
Мој Нови Сад
