ЧЕКАЈ МЕ И ЈА ЋУ СИГУРНО ДОЋИ: Прича иза најлепше љубавне песме свих времена има трагичан крај!

„Чекај ме и ја ћу сигурно доћи“ је по мишљењу многих једна од најлепших љубавних песама свих времена. Написао ју је Константин Симонов (1915-1979) а због услова у којима је настала ушла је у светску антологију.

Симонов је био велики руски писац, песник и патриота кога је судбина често одводила на ратне фронтове. Безнадежно је био заљубљен у Валентину Серову, тада најлепшу и најпопуларнију глумицу. Она је, међутим, била удата.

Пошто је супруг генерал, кога је веома волела, преминуо, Валентина је дуго патила. Потом се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успела да заволи као свог покојног супруга.

А онда, ратне 1940. године упознала је Симонова, који је годинама маштао о њој. Ушли су у везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе. Симонов је отишао на ратиште и у јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив. Једино што га је одржавало била је њена фотографија и мисао на прелепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише песму која ће јој говорити колико је он воли, чак и када га не буде више.

Песму, која је требала да стигне Валентини после његове погибије је ставио у џеп, мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, десило се чудо – јединица у којој се Симонов налазио некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав, вратио кући својој драгој, са песмом у џепу.

Венчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт у комбинацији са “хепиендом” обишла је цео свет, и преведена је на чак 35 језика!

– Велики руски писац Константин Симонов родио се 1915. у Петровграду. Његов отац, војни официр, напушта Русију убрзо после револуције 1917. године. Његова мајка, Александра, била је члан једне од најстаријих руских аристократских породица, али није била богата. После смрти Константиновог оца, преудала се за другог војног официра. Своју прву песму Симонов је 1931. написао у Лењинграду, код мајчине сестре Софије, која је била библиотекарка. 1931. године Симоновљева породица се сели у Москву, а он се запошљава у фабрици. Прва Симоновљева збирка песама Прави људи објављена је 1938. године.

За време Великог Отаџбинског рата био је ратни извештач. Симонов је написао много позоришних дела, међу којима посебну пажњу заслужује драма Историја једне љубави објављена 1940. године. Највише је писао током ратних година. После рата, писао је за новине Правда.

Много Симоновљевих радова посвећени су Валентини Серовој, која је била глумица у успону. Валентина је била удата за Анатолија Серова, који је био ратни херој и погинуо је у авионској несрећи. Валентина је била Симоновљева љубав и велика инспирација.

За време рата песник је написао свој први роман „Другови по оружју“, а такође трилогију у којој је представио хронологију главних догађања тога времена, с гледишта учесника и непосредног сведока. Умро је 1979. године у Москви.

Пар наредних година ипак није имао среће. С обзиром да су били врло популарни, пласиране су гласине да је Валентина варала Симонова док је био на ратишту и писао јој “најлепшу песму на свету“. Иако се доказало да то није истина – генерал Рокосовски, са ким су јој приписивали аферу, је већ био у срећној и дугој вези, а глумицу је срео на кратко тек неколико пута, брак глумице и писца је био уздрман.

Њена каријера креће силазном путањом, Симонов је напушта 1957, она се одаје алкохолизму и умире сама 1975. године у Москви.

Песма је, међутим, постала бесмртна, синоним за љубав која превазилази све препреке и време. Многи уметници широм света су је интерпретирали кроз музику или рецитал, а код нас Раде Шербеџија и Тома Здравковић. Неки извори наводе да је Здравковић одлучио да изведе ову песму пошто је сазнао да је болестан. Музику, препев и модификацију текста урадио је Милутин Поповић Захар.

Стил Курир