На једном забаченом сеоском гробљу у Пенсилванији, Жику шумадијског Кларк Гејбла на вечни починак испратили су жена, поп, два случајна пролазника и једна веверица
Човека скоро ништа не муне, к’о ножем испод ребара, као кад се прочује да се неко од земљака, после деценија проведених у Америци, враћа у стари крај за век векова. Неки ђаво стисне око срца и не да дисат’.
Васкрсну успомене из детињства и “проговоре” најмилији којих одавно више нема. А понекад и сузе навру јер се сви потајно надамо том дану, мада га неки и не дочекају.
Тако се пронесе абер међу нашима да се Жика Шумадинац, који се због својих швалерских брчића самовољно преименовао у Кларк Гејбла, холивудског глумца из прошлог века и великог заводника, враћа кући заувек.
У похабаном црном кожном новчанику обмотаним гумицом за чување пекмеза, носио је Кларкову слику и мало огледалце. На паузама за ручак, док су други отварали конзерве хране, кукали на газде и куњали седећи, он је пљуцкао у прсте и гладио бркове.
„Пљунути к’о у Кларка”, смешкао се и говорио да га сви чују док је вртео огледалце око њих. „Да сам камо среће био овде у његово време, ни Мерилин Монро не би им одолела. А мене онај главати баци у Шумадију. Где је ту правда?”
Кад би неко викн’о Кларк, скочио би к’о опржен, а кад није био добре воље, могао си да вичеш док’ ти је мила воља Жико, Жико, ал’ џаба. Ни да те погледа, као да се крштеног имена стидео. Руку на срце, Жика није био неки радник, три пута му је требало поновити шта да уради, али ми смо га готивили баш због тога и био нам је драг.
„Куд си навро` коњу један, зар не видиш да ми је нешто упало у ципелу”, бранио се. Био је кратког фитиља и зајебан к’о струја, за трен ока знао је да плане, а неретко и рукаве да засуче.
„Ај, дођи ако смеш да ти Кларк очита лекцију, да те катапултирам на месец”, претио је стиснутих шака.
Посао је тражио прво код Американаца, па тек онда код наших земљака које није нешто готивио јер су га, ваљда, подсећали на његово порекло. Долазио и одлазио, недељу дана ради, па га нема дуго. И чим потроши то мало пара, ето ти га назад. Појавио би се на зборном месту, мрзовољан к’о да иде на вешала. И тако у круг, све док га здравље није почело да издаје.
Одједном је нешто, као да је у црну земљу проп’о, ни гласа ни трага од њега, све док се није прочуло међу земљацима да се Жика враћа у Шумадију да умре.
Једном после радног времена нас тројица одлучисмо да посетимо Жику, да се из прве руке уверимо у истину да ли је пазарио карту у једном правцу или је то нечија шала? Купили смо мало скупље пиће, јер се у госте не иде празних шака.
После дуже вожње у дрндавном комбију, стигли смо пред његову кућу. Већ је почео да се хвата мрак. У дворишту паркиран Жикин „шеви” из шездесетих година, дотеран к’о стари момак за женидбу.
На дрвету се вијори америчка застава. Поред стазе разног цвећа, а на сваки корак-два забодена мала заставица са педесет звездица. Виси и накривљена кућица, склепана од дрвета, за птице као и звонце за ветар.
На улазним вратима великим словима пише Кларк, а поред, једва видљивим – Живорад Жика. Неколико минута смо лупали и домунђавали се да л’ да оставимо пиће испред и кренемо назад или да сачекамо да домаћин отвори?
Коначно се појави Жика, променио се, стигле га године. Нема више оног поноса у његовом држању, а и брчићи се проредили. На два броја већој белој мајица пише: „Make America great again”. Не обрадова нам се кад нас виде, ал` позва да уђемо:
„Come in, земљаци. Сад сте нашли да дођете”, опсова себи у брк док смо се изували испред врата.
У дневном боравку, претрпаним половним намештајем, све је под конац. Види се да ту женска рука шерифује. Велики округли сто у средини а на три стране кревети и фотеља на развлачење. На зидовима девојачки гоблени са мотивима из родног краја. Ту је и Жикина слика са венчања, на којој се прво уочи младожења за педаљ нижи од невесте, икона Светог Илије, портрет америчког председника Џорџа Вашингтона…
У ћошку, поред округлог сата, заводљиво се смешка Кларк Гејбл из филма „Прохујало са вихором”.
Када му је Јоца Несрећа понудио флашу црног рума са Јамајке, који је овде на цени, није хтео одмах да га узме.
„Не пијем ја свашта”, прозбори кроз зубе. Ипак, стави наочаре и обрну флашу да види етикету и годину пуњења.
“Ok, very good”, захвали се и гурну је поред фотеље, на којој се био испружио к’о на плажи.
„Thanks, ми имамо everything у нашој house. Боље take ту ваша кућа”.
„Узми, узми, то је за тебе. Чули смо да си се пензионисао”, добаци Јоца.
„Okey. Ово вино ћу за мој birthday open.
„Miss, гости су нам arrive”, довикну жени Милојки.
„Please darling, дај нам оно наше мезе и шумадијску ракију, да виде гости ко је Зика”.
„Ok, honey. Само да finish један бизнис upsters у basement”, одговори она. Милојка је изгледала строго и однеговано к’о да никад ништа руком није пипнула. Округла пунђа чинила ју је госпођом. Испод кухињске кецеље вирио је браун свитер на дугмиће, а на ногама ручно иштрикане папе.
“Ја drink само scotch but имам француски vine, американски виски, мексиканско пиво, шумадијски brandi. Everything. Take штагод you по вољи”, великодушно ће домаћин.
„Само scotch”, отеше се неком.
“О yеах! Од наших брља добијем згаравицу.
„Ја ћу једну домаћу”, добаци Сале Сарајлија и извади кутију са цигарама.
„No can моћи да се пуши here. Соррy man, ми не smoke у living соба. То није healthy”, пресече га Жика.
„Ај, болан, само једну уз каву, за мерак, да душу разгалим”, молећиво ће Сале.
„No, no in мој house”.
„Нек буде по твом домаћине”, врати Сале цигару из уста у кутију. Ми се згледасмо, настаде неугодна ситуација.
„Да ли је истина, пријатељу, да си се пензионисао и да се враћаш у родни крај”, упита га Јоца да би прекинуо тишину.
„No, no, ја но stupid. Тамо доле ништа није good. Овде остајем да уживам у америчкој pension forever. No, no ја no crazy”, понови Жика више пута и настави без предаха:
„Mi got пуно plans. We travel да visit сваки већи town. И не visit само Америка, but i Mexico, Јапан, Индија, everywhere. And бродом к’о Колумбо да опловимо свет. Набрајао је Жика све што му је пало на памет, к’о да ће да живи сто година.
„То ће да те кошта к’о светог Петра масло”, прекиде га Јоца.
„Don’t worry господине. Има Жика good pension”.
„Last month ја и моја darling уписали се у gym, идемо exercise три пута week. Ја оћу да look к’о онај Швеђанин Шварценегер, а Милојка к’о Ева Браун. Но, но, понови опет Жика, шумадијски Кларк Гебелс и погледа нас као да смо дошли да му тражимо доларе на зајам.
Критиковао је Жика на сав глас све и свакога у отаџбини, од некадашњих комшија, родбине, познаника па све до политичара. Љутио се што родбина тура нос где му није место и само му тражи доларе а неће да се сагну.
„Нерадници, да те Бог сачува”. Замерао је и нашим министрима што не знају енглески.
„Нека дођу у визит код мене, да ја learn њих good English for free”.
„Мој honey je right”, довикивала је из кухиње Милојка док је спремала америчку филтер кафу и сецкала мезе.
„У продавницама nothing good купити, а болнице looks like hell, mouse i rats свуда. Боље condition у мој basement. Кад сам last време visit мој рођак у болница, био је winter. На зиду рупа ко мој hand. Terrible, ужас”, настави Жика да псује час на енглеском час на српском.
„Стиже кафа”, појави се Милојка са тацном у руци.
„Ми само drink американску. Наша кафа отров, poison”…
Жика не би престао да критикује да казаљке на зиду нису откуцале осам сати.
„Gentlemen, time је да се разилазимо”, удари Жика дланом у длан.
„Ми гледамо news па у кревет. In morning идемо у gym”, уста он и крену ка вратима. Устадосмо и нас тројица, и без речи кренусмо за њим. На растанку се захвалисмо на гостопримству и пожелесмо му добро здравље и дуг живот.
„No worry, no worry, не може Жики нико ништа. К’о момак сам, идем до сто пет па опет”, дрчно ће он.
„Из твојих уста у Алахове уши”, добаци Сале док смо улазили у комби и гурали се да седнемо.
„Visit нас опет, ал прво call”, махну он држећи се једном руком за браву. Махали смо и ми њему, све док није ушао у кућу.
Не прође дуго, ни пола године, кад је из цркве стигло писмо да се Жика, враћајући се касно из града, оклизнуо испред куће и главом ударио о степеник. На месту је ост’о мртав.
Србо-црногорско гробље у Хазелтон Пенсилванији САД, изграђено прије 100 г. за Србе из Црне Горе да се сахрањују. #serb #montenegrin #cemetary #Pennsylvania #Montenegro pic.twitter.com/LYtusJn3YB
— Чеговић ТВ (@cegovictv) January 5, 2023
На једном забаченом сеоском гробљу, негде у Пенсилванији, Жику, шумадијског Кларк Гејбла, на вечни починак испратили су жена, поп, два случајна пролазника и једна веверица која је скакала са гране на грану док је поп читао молитву. Киша је тог дана лила к’о из кабла.
Поред накривљене беле брезе штрчи свежа безимена хумка. И оста за сва времена да самује далеко од Шумадије. Пролазниче, овде спава Србин Жика за ког’ више никог није брига, а док је био леп и млад свима је био драг.
Марко Смиљић, Политика
Наслов, лектура/коректура, опрема: Хронограф
