Ланац добре енергије, рада и оптимизма годинама кружи међу члановима породице Шушњар из Панчева. Као најстарије дете Стефан (23) се са нестандардном математиком срео у четвртом разреду основне школе, кад је и почео да осваја признања, а са физиком нешто касније. Време је пролазило, границе су се померале, а започета традиција у породици се настављала. Стопама свог брата кренуо је и средњи Марко (20), а неколико година касније и најмлађа Ања (13). Данас једни другима помажу око задатака, такмичења, бодре се и радују се заједничким успесима.
Њихови родитељи Гордана и Ђуро, медицинска сестра и ватрогасац у пензији, и те како су поносни на своју децу и, како кажу на почетку разговора за Приче са душом, када би они радили онолико колико раде њихова деца, проблема не би било. Додају да тајног рецепта нема, да је све у раду и жељи да се достигне циљ.
Сви млађи Шушњари похађали су Математичку гимназију (Ања је тренутно у осмом разреду основне школе при тој гимназији) и сви су учили у панчевачком Регионалном центру за таленте. Стефан је на прво такмичење из математике отишао са десет година, Марко и Ања нешто млађи, а на основу његовог искуства, брат и сестра су „знали шта их чека“.
– У Србији сам завршио Електротехнички факултет, а сада сам на првој години мастер студија у Италији, на факултету Политекнико ди Милано, на смеру инжењерска физика. Једном сам се већ вратио кући, и поново ћу доћи за Нову годину. Кад дођем дочекају ме као да нисам био годину дана – прича Стефан кроз смех.
– Очекивала сам да ће ми бити тешко кад је отишао, а уједно и лакше због мање обавеза, али испало је да никад нисам била заузетија. Стално мислимо на њега и покушавамо да му помогнемо у Италији, одавде из Србије – прича мама Гордана за Приче са душом, у породичној кући у Панчеву.
Због специфичног презимена, сви професори у Математичкој гимназији су их препознавали, а преклапале су им се и студије, па се Марко као студент друге године Електротехничког факултета једно време сретао са братом на факултету.
Стефан је добитник награде „Youth heroes“ у категорији „образовање и наука“ коју додељују Еxит фондација и Нафтна индустрија Србије, за 2017. годину, а исте године и Математичка гимназија добила је специјално признање.
– Још од основне школе, а после у Математичкој навикао сам да се одазивам и на име Стефан (смех). На првом часу нас обавезно питају да ли смо браћа и који професор је коме предавао – сећа се Марко.
У разговор се укључује и отац Ђуро и каже да Стефан, Марко и Ања дају пример својим вршњацима о тимском раду, о напредовању кроз образовање, жељи за учењем, жељи за радом.
– Они себе виде као веома вредне рударе, као копаче по књигама, који сваког дана гледају да ископају што више знања, што више задатака, што више нових ствари. Има родитеља који ми кажу „да њихово дете ништа не учи, а има резултате“. Када одговорим да су онда моја деца глупа јер уче, одговор буде: „И моје дете ради, а не воли да се прича да је штребер“. Оно што сигурно знам је да без преданог и квалитетног рада нема образовања и успеха који постижу – каже поносни тата.
Дипломе, медаље и друге награде немогуће је држати на једном месту у породичној кући, па су један мањи део изложили, а остатак је у фасциклама и кутијама.
– Једном ми је један ваш колега новинар рекао да он нечији успех мери у килограмима, односно по тежини пехара и медаља. Када бисмо све оно што су Стефан, Марко и Ања освојили стварно измерили на ваги била би то озбиљна тежина и у масеном односу – шали се Ђуро Шушњар.
Док говоре о медаљама кажу да, откад имају велике успехе, углавном издвајају резултате са републичких и виших такмичења.
Што се Марка тиче, он је на републичким такмичењима из физике већ седам година први, а за то време је, од 2011. до 2018. године освојио и пет награда из математике, од тога једну прву и две друге. Највеће признање стигло је на Међународној физичкој олимпијади у Индонезији, 2017. године, где је освојио сребрну медаљу.
Ањине најзначајније награде су прва награда на државном такмичењу из физике, у шестом разреду и бронза у седмом разреду, на истоименом надметању.
Стефан је први велики корак направио у шестом разреду на државном првенству из физике када је освојио максималан број поена и прву награду, и другу награду из математике. Наредних шест година на државним такмичењима осваја награде, од тога пет пута прво место!
Питам родитеље колико је тешко школовати троје деце која живе у Панчеву, а похађају школе и факултете у Београду?
– Није лако са просечним личним дохоцима, али захваљујући њиховом раду и труду и држава је то препознала и тако да су и Стефан и Марко носиоци државних стипендија које су значајне за породицу и њих саме, толико да могу да плаћају своја путовања у школу, да купују уџбенике, да могу да отпутују са друштвом, а да то не зависи од наших тренутних примања. Наша деца су веома скромна, нису расипници и увек су у стању да сама заврше део тих обавеза. Стефан каже да има жељу да ради и ствара у Србији, а да ли ће Србија бити та која ће га само обавезати да јој врати паре које је уложила у њега или ће се потрудити да искористи његове потенцијале и потенцијале Марка и Ање који долазе, видећемо. Јер, спајањем деце из једне генерације у једној земљи на једном пројекту, држава може да оствари далеко већу добит од оног што је уложила у њих, а не да их пусти да стварају по белом свету и да неко други скупља кајмак од њиховог рада– рекао је отац талентованих физичара из Панчева за Приче са душом.
Ненад Благојевић, Приче са душом
 се са нестандардном){kind=link}