Као што знате, Монголи су у 13. веку под Темуџин Џингис-каном освојили највећи простор у историји. Били су страх и трепет средњег века. „Божја казна“, како је то говорио свемоћни монголски кан Џингис.
У њиховој држави су били и Москва и Пекинг, а држава им се простирала од данашњег Вијетнама до Хелсинкија, Варшаве и Будимпеште. Просто памет да вам се заврти од таквих података.
Монголи су покорили и Русе. Од 1240. године па све до 1380. године, када је под Димитријем Донским, Русија отпочела процес ослобађања од Монгола.
Од такве огромне монголске државе настале су територијалне државне целине које видите на карти. Једна од њих је била Златна Хорда са седиштем у граду Сарају, у близини данашњег Астрахана у данашњој Русији.
Сам назив Златна Хорда не односи се ни на какву дивљачку хорду тј. пљачкашку номадску групу људи, но на монголски назив за шатор „орда“ тј. место где борави монголски кан. Златна потиче од степског именовања основних праваца света: црно — север, плаво — исток, црвено — југ, бело — запад и жуто или златно за центар. Значи, Златна Хорда, у преводу, значи централни шатор монголског кана.
Татари и Монголи су у великој мери синоними. Татари је термин који се односи на номадске народе степа на простору од Црног мора до Пацифика, који су делили исту културу као Монголи и који су се у походима прикључили Темуџин Џингис-кану и његовој монголској војсци. На тај начин су ти силни народи, које су Монголи називали Татарима, постајали део монголске империје, да би на крају сам појам Татари постао синоним за Монголе.
Монголи (Татари) су у једној од најезди у Европу такође разбили Краљевину Угарску (Мађарску). Инвазијом којом је командовао Бату кан, унук Џингис-кана, а после њега и Кадан, такође унук Џингис-кана, са невероватно способним генералом Субутајем, жестоко су поразили Угаре, да би њховог краља Белу IV (1235-1270) јурили чак до Јадранског мора.
Монголи су потпуно опустошили читаву Бачку и Банат, док су у повратку са Јадрана у потери за угарским краљем Белом IV, упали и у Србију под краљем Урошем I (1241-1276), разоривши српско Приморје, Бар, Улцињ, Скадар, да би се долином Зете и Лимом извукли у Рашку и Босну, уништивши и поједина утврђења.
Повукли су се из нашег поднебља и Паноније, због исцрпљености, губитака, огромног развлачења линија војске и немогућности снабдевања, као и због учвршћавања власти у црноморском басену Златне Хорде.
Златна Хорда је на прелазу из 13. у 14. век учврстила своје границе у Подунављу, данашњој Румунији и њихова држава је практично већ почињала од Ђердапа.
Око 1292. године, српски краљ Стефан Милутин је заједно са братом краљем Драгутином преотео од Бугара делове области Браничева, што је довело до рата са бугарским владарем града Видина Шишманом.
Када је Србија, предвођена Милутином и Драгутином, поразила и Шишмана заузевши град Видин и читав појас уз Дунав, дошло је и до опасности да Србија буде угрожена од стране Златне Хорде. У том тренутку бугарски владар Шишман је био под вазалством и влашћу врховног (монголског) татарског кана Ногаја, који се учврстио на власти на подручју од Дњепра до Подунавља.
У средњем веку мир се склапао или политичким браком или (посебно на истоку) слањем синова као залога мира.
Да би избегао сукоб са монголским (татарским) каном Ногајем, српски краљ Милутин био је принуђен да као таоце Монголима пошаље свог сина Стефана Уроша III Дечанског и још неколико чланова из српских властеоских кућа.
Стефан Урош III је остао међу Монголима-Татарима најмање до 1297. године, а можда и до Ногајеве смрти и погибије 1299. године. После смрти кана Ногаја, отклоњена је у потпуности опасност од нове монголске инвазије на Србију.
Послати престолонаследника на монголски двор није било ништа чудно, јер су на пример и руски кнежеви, као залог мира, редовно слали своје синове и наследнике на монголске дворове-шаторе на дошколовавање на период од 3 године.
