После 10 година рада у међународним институцијама, тврдим да су Косово и Метохија у рукама албанских и међународних криминалаца. Под „шлемом“ УН и ЕУ од 1999. над Србима Косова је почињен велики злочин који су предводили терористи ОВК, док их је Кфор и Унмик штитио – овако говори Мери Волш, стручњак за развој УН, која је од новембра 1999. пуну деценију радила за програме УН и ЕУ.
Иркиња је у Пећ дошла као волонтер ирске НВО. Већ 2000. године постаје носилац пројеката које су финансирали УН и ЕУ. Током рада на КиМ одмах је засметала колегама пошто је инсистирала да макар симболична помоћ иде и у српске средине. „Вишак“ у особљу ЕУ и УН је постала 2009. када се посумњало да стоји иза књиге „Скривени геноцид на Косову против Бога и човечности“ коју је потписала Изолда Хенри. Књига, састављена од 12 страшних прича о геноциду над Србима и осталим неалбанцима на Косову од јуна 1999. до 2006, објављена је на енглеском у Вашингтону, а врло брзо се на Косову сазнало ко је прави аутор, наводе Вечерње новости.
– Књигу сам објавила под псеудонимом и „није ми помогла“ у каријери – говори Мери Волш. – Од 2009. не могу да добијем посао у међународним организацијама, па ни у Комесаријату за избеглице. Усудила сам се да пишем о томе шта се заиста догађало и догађа на Косову, али није ми жао.
Волшова говори да је идеју да напише истину о страдању Срба добила 2006. пошто је у Пећкој патријаршији, у Књизи успомена из светиње, прочитала запис који је претходно оставио француски официр:
„Хришћани су напустили Бога, иако Бог није напустио њих. Ово свето место је вечно сведочанство о Божјој велични. Ми странци имали смо моралну обавезу према овом свету, према овој светој цркви усред зла, јер су патње хришћана овде неподношљиве и неприхватљиве. Ми смо починили овде на Косову злочин против Бога и човечности!“
– Тада сам схватила да нисам једина Европљанка која види страшну истину. Сетила сам се приче из Ораховца како су немачки војници Кфора пре одласка кући долазили у домове Срба да се извине јер нису имали наређење да их штите. Синула ми је реченица мог регионалног администратора Унмика из 2001. да је „међународна заједница на КиМ у ствари потценила истрајност Срба да остану на својим огњиштима“.
За Новости Мери сведочи да је књигу, која ју је скупо коштала, лично „доживела“ обилазећи српске средине. Вели, ако написано има неку поруку, онда је то да се догађања на Косову могу поновити и у остатку Европе и света. После свега што је урађено Србима на КиМ, свака нација на свакој тачки земаљске кугле може да стрепи. Довољно је, тврди, да се удруже пропаганда и међународни криминалци са локалним терористима.
Иркиња се сећа како је у Пећ стигла у новембру 1999. Одмах јој је било чудно што су њој и колегама албански преводиоци саветовали да сагињу главе у аутима док пролазе кроз српска села. Саветовано им је да Србе никако не гледају у очи?! После неког времена, вели, отишла је до штаба италијанског Кфора и измолила их је да је превезу до српске енклаве у Гораждевцу.
– По доласку у село, схватила сам да ти људи живе у концентрационом логору и да је то јавна тајна. Срби су ми испричали да су под сталном ватром ОВК из суседних албанских села и да Кфор и Унмик не маре за то. А пошто се прочуло да сам посетила Србе у Гораждевцу, у моју канцеларију је дошао локални командант ОВК са пиштољем и гранатом. Није ме уплашио.
Речи француског официра у Пећкој патријаршији
Када је у лето 2000. успела да добије средства од своје НВО и да купи две краве за најсиромашнију породицу у Гораждевцу, морала је да достави десет пута више папира и признаница, него што је требало за помоћ која је ишла Албанцима.
Октобра 2000. године добила је посао менаџера програма у мисији Агенције ЕУ за развој. Тај посао јој је омогућио да путује широм покрајине.
– Када ме неко пита о данима службе на Косову, најпре се сетим Јулке Радоњић из села Девет Југовића крај Приштине. Камен из њене баште донела сам са собом у Ирску и вратићу га на Косово онда када се Срби врате у Девет Југовића. Тај камен је посебан. Некако је црвен, тврд, жилав, баш као шту су и косовски Срби – прича Иркиња.
У српско село, које је пре рата имало 1.200 становника, дошла је чувши да је британски полицајац уградио аларме на српске куће да звоне у међународној полицијској станици када терористи ноћу отворе ватру. Тада је први пут срела Јулку и њеног сина Радоша.
– Џабе су аларми звонили сваке ноћи, терор није престајао. Радош је рањен кроз прозор у кичму у октобру 2001. и лечен је у Крагујевцу. Јулка је остала последња у селу јер није хтела да напусти мужевљев гроб. Када сам дошла да је видим, у марту 2005, молила ме је да је возим у Крагујевац, јер четири године није видела непокретног сина. Вратила сам се после седам дана по Јулку и чула да је умрла поред Радошеве постеље. Камен је сећање на њу.
Запис Волшове из села Мушниково у Жупи из 2000. и данас звучи невероватно. Документују га фотографије које је направила упркос томе што су немачки војници дизали оружје на њу.
– Дошла сам у село чувши да је претходног дана гранатирана српска црква и да је улаз потпуно уништен. Пролазећи кроз села у Жупи – Средску, Драјиће, Поткаљају у околини Призрена – видела сам да су српске куће означене жутим крстовима, и осмотривши немачке војнике који су били задужени за безбедност тог дела Косова јавила ми се асоцијација на Други светски рат. Сликала сам српске куће које су, за разлику од албанских, биле обележене. Уследио је непријатан разговор са немачким официром који је тражио да му дам филмове, али сам побегла од немачке патроле у цркву. Нису ме следили.
Волшова додаје да јој је доцније немачки официр објашњавао како крстови на кућама у ствари значе да су оне прегледане и да у њима нема оружја. Каже да у тим домовима није било мушкараца, ту су живеле само старије особе. Наводи и да су Албанци, са сигурне удаљености, непогрешиво, из ракетних бацача погађали обележене куће.
Цинично о безбедности Срба
Волшова је присуствовала стотинама састанака службеника УН и ЕУ на којима је расправљано о безбедности Срба. Увек се, вели, јављала за реч. – Одговарано ми је циничнио да су жалбе на безбедност питање „српског дискурса“, а да Албанци имају само речи хвале за мисију – сећа се она. – Много је међународних каријера направљено ка Косову, много новца су узели странци.
Своје записе са Косова Волшова је започела дневником Момира Стојановића, учитеља из Цернице у Косовском Поморављу. Писао је о томе шта се догађа у селу од 9. јула 1999. па до августа 2003. када је Момир убијен у центру села. За четири године колико су их Американци „штитили“, према Момировом дневнику, не постоји српска кућа на коју није пуцано. Учитељ је бележио и како гори црква, ко напушта село, кога сахрањују… Кућа Милорада Симића до учитељеве смрти нападнута је 27 пута са 104 гранате…
– Још 2000. постало ми је јасно да се на КиМ у ствари води рат наводно распуштеног ОВК са српским цивилним становништвом – каже Мери. – Кфор и Унмик су штитили само терористе.
Д.Вујичић, Новости / Курир
