Отац Рафаило одговорио је на једно од вечитих питања – Зашто добрим људима често иде лоше у животу.
Многи људи се питају да ли је у реду да се праведни и узорни хришћани муче у животу, док неким грешним људима који не презају ни од чега и немају јасне границе, све иде од руке. Зашто деца и праведници страдају, ако је Бог праведан?
Често се људи питају да ли је у реду да појединци живе раскалашним начином живота, да лажу, краду, улазе у пороке и одричу се вере, па се на крају овоземаљског животног пута покају и оду у рај, па прођу исто као људи који су се држали вере и одолевали искушењима.
О овоме је говорио и отац Рафаило.
„Онај који трпи Христа ради, добија благодат“.
„Праведницима се невоље дају да још више узнапредују, а грешницима се невоље дају ради очишћења. Грех се не чисти без невоље.“
Отац каже ако је у питању тешки смртни грех, као на пример чедоморство, не може се то само исповедити, јер покајање подразумева очушћујуће трпљење невоља, а у тим невољама које се допуштају на грешника, даје му се могућност да се очисти.
„Исповест је више буђење свести да смо погрешили и да тражимо помоћ и опроштај. У тајни исповести покајнику се даје снага, тј. опроштај у виду залога и снага да издржи епитимију, не можда конкретно изречену, али сигурно ће Богом бити дата да истрипи до краја. То је покајање. И та невоља, она није само пожељна, него и спасоносна.“
Отац Рафаило каже да има разлике када Бог да муку праведнику и када је да грешнику.
„Мука праведника подстиче и још више прославља, а кад је човек „поган“, онда му се дају посебна искушења која треба да сломе његову гордост. Обично су јако тешка, напорна и не може нико да ти помогне јер их је Бог допустио. Ни светац. Џабе се „поган“ човек моли, мора да ћути и трпи. Обично та епитимија траје док се дух не скрши, гордост потпуно не разнесе и док човек не зајауче, али молитвено, да му се са јауком и молитва чује. То је тежак процес, тешка терапија, али је спасоносна. Свака друга варијанта не доводи до спасења. Али ако човек пређе границу и уђе у зону духовно мртвих, неспособних за покајање (то не мери човек, него Бог), он дигне руке од таквог човека, па се у народу каже ‘Од њега је и Бог дигао руке’.“
Н портал
