Био је сликар српске војске у Великом рату, стрељан јер није хтео у партизане, а његов дом је сада САБЛАСНИ ПРИЗОР

Убијен је јер није хтео под петокраку, истина о њему је деценијама скривана, а држава коју је задужио уметничким делима дозволила је и да део његове заоставштине оглође зуб времена, толико да јој обнове нема.

Кући Михаила Миловановића (1879-1941), првог академског сликара из Ужица и званичног сликара Врховне команде Српске војске у Великом рату, нема спаса. Грађевински захват који би реконстурисао руинирану вилу – атеље у засеоку Тук, процена је струке, неизводљив је.

– Реално не постоји шанса да се Миловановићева кућа обнови. То је морало да се учини пре 20-30 година. Сада је прекасно – каже градоначелник Ужица Тихомир Петковић.

Звање првог академског сликара из Ужица Михаило Миловановић стекао је 1909. на Академији у Минхену.

У Првом балканском рату војевао је са српским устаницима, а после демобилизације отишао је у престоницу Чешке Праг.

– Покушавамо преко амбасада Немачке и Чешке, држава у којима се Миловановић школовао и радио, да обезбедимо новац да се кућа сруши и изгради њена реплика. Овакав захват би коштао више стотина хиљада евра. У сваком случају, кућа неће бити срушена док се не обезбеде средстава за градњу нове – објашњава Петковић.

Тридесетих прошлог века изграђену кућу у Туку код Ужица, у којој је уметник живео и стварао док није изведен пред партизански стрељачки строј, град је пре четири године откупио од Војске Србије.

Део крова се урушио на трули патос, зидови су попуцали, фасада оронула, прозори полупани. У сабласни призор увукао се и мирис бојних отрова јер је кућа 1999. године коришћена као војно складиште.

– Музеј је желео да је претвори у српску кућу уметности, али се то показало као неизводљиво. Не знам да ли игде у Србији, нарочито у селима, постоји таква грађевина, тридесетих година направљена наменски за атеље по моделу минхенских и прашких школа – жали Никола Гогић, директор Народног музеја.

Почетком Великог рата Миловановић је ухапшен у Чешкој, али је из прашког затвора преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније стигао у Србију и прикључио се Дринској дивизији. Прошао је албанску голготу и стигао до Крфа, где је постао званични сликар Врховне команде. „Тамо далеко“ насликао је портрете краља Петра и регента Александра, Путника, Мишића, Степановића, Бојовића, Јуришића Штурма…

По ослобођењу живео је и стварао у Београду, а потом се са породицом вратио у завичај, где је изградио кућу са атељеом.

Септембра 1941, по уласку партизана у Ужице, Миловановић је пао у немилост Титове војске. Ухапшен је под оптужбом да је енглески шпијун и са групом Ужичана стрељан и покопан у масовну гробницу 28. новембра, дан пред пад Ужичке републике. Месец дана касније, по одобрењу немачке војне управе, посмртни остаци пренети су у његов завичај, где су и сахрањени.

Првом академском сликару подигнута је спомен-биста у центру Ужица, а музеј му је посветио легат.

Суд га рехабилитовао

Михаило Миловановић рехабилитован је после скоро шест деценија од стрељања.

– Михаило Миловановић није био ни народни непријатељ ни петоколонаш, а стрељан је зато што није хтео да приступи комунистима и материјално их помаже из политичких и идеолошких разлога – образложио је суд.

Владимир Лојаница, Блиц