Српско – македонска разилажења од Балканских ратова до резолуције о Сребреници. Каин је, тако нам сведочи Свето писмо, убио свог брата Авеља из зависти, а Северна Македонија своју сестру Србију – јер је на то присиљавају!
Постепено, али прилично ефикасно, наша браћа, заправо политички естаблишменти с југа бивше Југославије су Србију, своју словенску и православну сестрицу прогласили вештицом, подмећући јој метлу обојену у префињене и, на први мах, слабо видљиве титоистичко – фанарске нијансе.
Оног тренутка кад је црвена звезда с пет кракова у Другом светском рату, вољом великих сила, потиснула крст и кокарду, засијало је сунце које је ослепело српско биће у Вардарској долини, обасјавши ствараоце нове, дотад непознате нације.
Знаци десрбизације јасно су се видели у одлуци нелегалног и нелегитимног Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), формираног као парламент под управом југословенских комуниста, без одржаних избора, током Другог светског рата, које је на свом Другом заседању, у Јајцу (БиХ), крајем новембра 1943. године, у одсуству делегата из саме Вардарске Македоније, одлучило да се „ … Југославија изграђује и изградиће се на федеративном принципу који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине.“
Непуних годину дана касније, на православни верски празник посвећен Светом Илији, 2. августа 1944, на подручју данашње општине Бујановац, у близини манастира Прохор Пчињски, који је део СПЦ, ударом антисрпског политичког грома Македонци су, одлуком АСНОМ-а, огранка АВНОЈ- а, практично конституисани као посебан народ, а староштокавско наречје српског језика названо македонским језиком.
Под измишљотинама на нашу штету шкрипали су и пнеуматици возила с дипломатским таблицама, када је 1995, по повратку из посете председнику Србије Слободану Милошевићу, организованој ради разговора о прикључењу Македоније Савезној Републици Југославији, покушан атентат на лидера ове земље Кира Глигорова, због, како су званични Београд оптужили, освете јер се Македонија од 1991. непријатељски односила према Србији и СРЈ.
Дејан Азески је, у фељтону објављеном у београдском дневном лист „Политика“, скинуо (непостојећу) кривицу са наших леђа следећом констатацијом: „Ово (покушај убиства Глигорова) свакако није ни доказано ни реално тачно, али је и даље остало као још једна ноћна мора македонско – српских односа.“
Да се србофобија може и осликати, Македонци су доказали и приликом обнове храмова, што се десило у манастиру Лешак код Тетова, који је тешко оштећен током побуне албанске паравојне, терористичке организације ОНА 2001. године.
„Вардарски Бајазити“ су у процесу рестаурације ове богомоље „заборавили“ да обнове фреску посвећену Светом кнезу Лазару (Хребељановићу), да би 2020. повели и нови Косовски бој против сакралних слика у манастиру Светог Јоакима Осоговског код Криве Паланке, када су и оне посвећене канонизованима из редова српског народа преименовали у њима милије, па је на фресци Свети цар Урош потписан као Владимир Кијевски, а кнез (цар) Лазар прекрштен у Јована Милостивог.
Потом су, у маниру боксера супертешке категорије, политичари, клирици одавно компромитоване Цариградске патријаршије и огромна већина јерараха у самој Северној Македонији, упркос пресуди Европског суда за људска права у Стразбуру из 2017. године, по којој је тадашња БЈР Македонија имала обавезу да омогући оспоравану регистрацују Охридске архиепископије СПЦ, упућивали ударце у срце СПЦ у свим угловима на рингу, она је нокаутирана и патријарх Порфирије (Перић) је, уз сагласност надлежних духовних тела, пре две године издао томос (указ) о признању аутокефалности Македонске православне цркве – Охридске архиепископије.
Протоком времена је муниција намењена за разбијање српско – македонског братства испуцана, па је званичницима у Скопљу остало да се против нас боре голоруки, регрутовани од стране својих држављана албанске националности, који су, стицајем околности, до избора одржаних пре неколико дана, преузели водећу улогу у вођењу Северне Македоније.
Тако је Бујар Османи, привремени министар спољних послова, прошлог месеца изјавио да ће земља коју представља у међународним односима бити коспонзор Резолуције о „геноциду“ у Сребреници, за који су оптужени босанскохерцеговачки Срби, цинично позивајући Србију да „изгласа ову резолуцију са циљем да чињенице буду признате и промовисане, будући да све одлуке међународних судова и тела показују да се у Сребреници десио геноцид. Све док се одриче и не признаје се, могућност да се понови је вероватна.“
Вардар је замућен антисрпством.
Браћо Македонци, очистите га!
Коришћени извори:
– Момчило Зечевић, Бранко Петрановић: ЈУГОСЛАВИЈА 1918 – 1988. Тематска збирка докумената, ИРО Рад, 1988.
– Дневни лист Политика, Београд, 4. 12. 2020, 12. 2. 2022.
– Радио Слободна Европа: https://www.slobodnaevropa.mk/a//31865422.html
– ТВ Н1: https://n1info.rs/vesti/osmani-severna-makedonija-kosponzor-rezolucije-o-srebrenci-koju-i-srbija-treba-da-podrzi/
– Независне новине: https://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Pokusaj-atentata-na-KiruGligorova-nerijesen-i-nakon-21-godine/684146
